Skorseze je svojim novim filmom pokazao da je pitanje uticaja organizovanog kriminala, pre svega italijanske mafije, na američko društvo u drugoj polovini HH veka i dalje neiscrpna tema. Mesto u američkoj i svetskoj popularnoj kulturi italijanska mafija dobila je pojavom romana „Kum“ Marija Puza krajem šezdesetih godina, a zatim i istoimenim filmom Frensisa Forda Kopole, početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
Međutim, za razliku od Kopole, Skorseze se bavi, ne samo u „Ircu“, stvarnim događajima i crnim rupama u američkoj istoriji, kakvo je ubistvo sindikalnog vođe Džimija Hofe. Skorsezeovi likovi Frenk Širan (Deniro), Rasel Ras Bafalino (Džo Peši), Hofa (Al Paćino), Entoni Toni Pro Provencano (Stiven Grejem), Anđelo Bruno (Harvi Kajtel) ili Entoni Debeli Toni Salerno (Domenik Lombardoci) su stvarni likovi koje Skorseze smešta u kontekst Širanove životne priče koja se ukršta sa mafijom, Hofom i političkom dinastijom Kenedi.
Film je nastao kao adaptacija Širanove biografije iz 2004, pod nazivom „Čujem da krečiš kuće“, autora Čarlsa Branta, u kojoj Širan tvrdi da je, između ostalih, ubio i Hofu. Hofin misteriozni nestanak 1975. godine i dalje predstavlja jednu od najintrigantnijih zagonetki Amerike.
Dok mnogi američki stručnjaci za mafiju tvrde da je Širanovo svedočenje neistinito, u isprepletenosti organizovanog kriminala, radničkog pokreta i politike koju Skorseze predstavlja, ima dosta elemenata istine.
Ko je bio Džimi Hofa
Džejms Hofa, u javnosti poznat po nadimku Džimi, postao je sindikalni vođa još kao tinejdžer. Sa 14 godina napustio je školu kako bi radio puno radno vreme i organizovao je svoje kolege u maloprodaji kako bi se suprotstavili rukovodstvu i isposlovali veće plate. Međunarodnom bratstvu Timstera, američko-kanadskom sindikatu vozača kamiona, pridružio se 1932, a 1957. godine postao je njegov predsednik.
Vešt govornik, harizmatičan, talentovan kao organizator, Hofa je postao jedna od najpopularnijih ličnosti u Americi. U jednoj sekvenci filma, Deniro kaže da je Hofa bio popularniji od Elvisa. To bi vrlo lako moglo da se ispostavi kao tačno, jer je u to vreme skoro trećina američkih radnika pripadala Timsterima, a Hofa je bio njihov glasnogovornik.
Hofa je 30. jula 1975. godine krenuo na ručak u jedan restoran u blizini Detroita i tu mu se gubi svaki trag. Zvanično je proglašen mrtvim 1982. godine.
Šta povezuje Timstere i mafiju
Može se reći da je saradnja mafije i sindikata u Americi bila prirodna jer se radi o dva pokreta sa margine društva. Radnici u borbi za svoja prava nisu imali podršku ni vlasti, niti su poslodavci imali razumevanja za njihove zahteve. Sa druge strane, italijanski doseljenici nisu bili rado viđeni u društvu bogatih i moćnih Amerikanaca, osim ako nisu bili glumci ili pevači.
Kada je sindikalni penzioni fond dovoljno narastao, saradnja se nastavila na obostranu finansijsku korist. Mnoge mafijaške porodice dobijale su zajmove iz penzionog fonda Timstera, koji nisu beleženi u knjigama. Uz pomoć takvih zajmova izgrađeni su hoteli u Las Vegasu (što je Skorseze obradio kao temu u filmu „Kazino“) ili Havani.
Većina tih zajmova, a možda i svi, nisu vraćeni, a pošto nisu beleženi u računovodstvenim knjigama omogućili su pranje novca i isplate „na ruke“ mafijaškim bosovima, ali i sindikalnim vođama.
Zauzvrat, mafija je omogućavala da poslove prevoza robe i građevinske poslove dobijaju isključivo članovi sindikata. Mafija je učestvovala i u nameštanju sindikalnih izbora ili izbora zvaničnika za koje su se sindikati zalagali.
Ko je bio Frenk Širan
Mnogi istoričari FBI, američkog radničkog pokreta i organizovanog kriminala sumnjaju u autentičnost Širanove priče. U tekstu objavljenom na portalu „Slejt“, istoričar mafije Bil Toneli tvrdi da nijedna osoba sa kojom je razgovarao u Filadelfiji, gradu gde je Širan živeo, nije mogla da se seti da je iko ikada posumnjao da je Širan ikoga ubio.
I u knjizi, i u filmu, Širan je predstavljen kao ubica koji ubija za račun mafijaške porodice Bafalino. Toneli tvrdi da je tačno da je Širan bio blizak Raselu (pravo ime Rozario) Rasu Bafalinu, mafijaškom bosu iz južne Filadelfije.
Posle Drugog svetskog rata Širan je radio kao vozač kamiona i počeo je da radi male poslove za Bafalina i Bafalinovog šefa Anđela Bruna (poznatog kao „Nežni don“, jer je sporove voleo da rešava bez upotrebe nasilja). Pošto nije bio Italijan, nije mogao da postane punopravni član mafije, ali je Bafalino u njega imao veliko poverenje i smatrao ga je prijateljem. Širan, koji je umro 2003. godine, u knjizi i filmu svedoči da ga je Bafalino upoznao sa Hofom, kom je ubrzo postao desna ruka sa zadatkom da ga štiti i izvrši poneko ubistvo.
Veze porodice Bafalino sa Timsterima
Kako je mafija iz Filadelfije, grada koji nikada nije važio za jedan od centara organizovanog kriminala, postala povezana sa sindikatima i Hofom? Pre svega zahvaljujući Raselu Rasu Bafalinu, najmoćnijem šefu mafije van nekog velikog američkog grada.
Porodice Bafalino kontrolisala je teritoriju severoistočne Pensilvanije, gde je bilo dosta rudnika i čeličana i zbog toga je bila važna prevoznicima. Bafalino je omogućavao članovima Timstera unosne ugovore za prevoz robe.
Već sredinom šezdesetih godina, Bafalino je postao jedan od najvažnijih mafijaških šefova u SAD, a sredinom sedamdesetih godina prošlog veka čak je obavljao dužnost privremenog šefa njujorške porodice Đenoveze. Iako se njegovo ime nije pojavljivalo u vestima, kao što je to bio slučaj sa Karlom Gambinom ili Džoom Bonanom, poglavarima njujorških mafijaških porodica, Pododbor Senata za borbu protiv organizovanog kriminala označio ga je kao „jednog od najnemilosrdnijih i najmoćnijih vođa mafije u SAD“.
Optužen za iznudu, osuđen je 1978. na četiri godine zatvora, a kada je jedan od njegovih mafijaša postao zaštićeni svedok, osuđen je na deset godina zatvora. Ostao je blizak sa Širanom sve do svoje smrti 1994. godine.
Kako je porodica Kenedi umešana u priču
Legenda kaže da je starešina porodice Kenedi Džozef neznatnu prednost od oko 100.000 glasova na predsedničkim izborima obezbedio uz pomoć šefa čikaške mafije Sema Đankane. Đankane je uticao da članovi čikaških sindikata daju svoj glas Džozefovom sinu Džonu. Zauzvrat, Džon Kenedi je trebalo da obezbedi podršku snagama koje su se spremale da sa vlasti na Kubi obore tek ustoličenog Fidela Kastra.
Na taj način mafija bi povratila hotele, kazina i rizorte koje je izgradila na Kubi. Izdavši kubanske kontrarevolucionare u Zalivu svinja, Kenedi je sebi potpisao smrtnu presudu. Tu legendu, za koju američki novinar Simor Herš u filmu „Tamna strana Kamelota“ tvrdi da je istinita, Skorseze predstavlja kao činjenicu.
Ono za šta sigurno možemo da tvrdimo da je tačno jeste da je Džon Kenedi svog brata Roberta postavio za državnog tužioca i da je Robert Kenedi odmah počeo da istražuje mafiju, između ostalih, udario je i na Hofu.
Prema optužnici koju su mu Kenedi i njegovi saradnici spakovali, Hofa je prikazan ne kao sindikalni vođa, već kao pravi šef mafije. Optužen je za primanje mita, prevare i, što je najvažnije, za proneveru penzionog fonda Timstera.
Šta je presudilo Džimiju Hofi
Nije tajna da je, tokom izborne kampanje 1960. godine, Hofa podržavao republikanskog kandidata Ričarda Niksona. Nakon jedne večere sa Hofom, Robert Kenedi prisećao se koliko je Hofa puta pomenuo kako je „tvrd čovek“.
„…da je uništavao poslodavce, koliko je mrzeo policiju i kako je uništavao one koji bi mu stali na put… Kada odrastao čovek provede veče stalno pričajući o tome koliko je opasan, ne mogu a da ne zaključim da se radi o nasilniku sakrivenom iza fasade“, zapisao je Kenedi.
Kenedijev stav o Hofi je prevladao i ovaj je 1964. osuđen na trinaest godina zatvora, mada je izašao posle pet zahvaljujući Niksonovom pomilovanju.
Hofa je po izlasku iz zatvora pokušao da povrati poziciju vođe Timstera. Većina poznavalaca veruje da je upravo taj momenat bio presudan — mafijaški bosovi smatrali su da je Hofina požuda za moći učinila od njega nepouzdanog saradnika.
Razne teorije o Hofinom nestanku bile su u opticaju od 1975. godine. Jedna od njih je i da je dugo godina nakon nestanka bio živ i pod nadzorom mafije. I sam Skorseze je u jednom intervjuu nakon izlaska filma pred publiku priznao da je priča o Hofinom ubistvu najslabiji deo filma.
