Železnica koja povezuje glavni grad Ruskog carstva i Krim izgrađena je pre sto pedeset godina. Nešto kasnije se prvi put pojavila ideja da se dva poluostrva, Krimsko i Tamansko, povežu železničkim mostom. Međutim, više od jednog veka ovi planovi ostaju mrtvo slovo na papiru. Ni u carska ni u sovjetska vremena most nije izgrađen. Nekada je razlog bio rat, a nekada je nedostajalo novca.
Prva železnica do Krima
Prvi pokušaj da se glavni grad poveže železnicom sa Sevastopoljem je bio na samom početku vladavine cara Aleksandra II. Godine 1856. glavno društvo ruskih železnica dobilo je koncesiju za izgradnju puta do Sevastopolja. Međutim, izgradnja nije započela zbog radova na drugoj relaciji.
Nekoliko godina kasnije, koncesija za izgradnju je dodeljena engleskoj kompaniji. Međutim, ni Englezi nisu rešili ovaj problem, uprkos preferencijalnim uslovima koje je obezbedila Vlada. Početkom sedamdesetih godina 19. veka koncesija za izgradnju puta od stanice Lozovaja u Harkovskoj oblasti do Sevastopolja prebačena je na trgovca Pjotra Gubonjina. Ovaj izuzetni poslovni čovek (rođen je kao kmet, a umro je kao multimilioner i jedan od najbogatijih ljudi u carstvu), koji je već imao uspešno iskustvo u koncesionoj izgradnji, uspeo je da izgradi prugu za tri godine. Prvi voz je stigao u Sevastopolj 1875. godine.
Carska porodica je volela da se odmara u Livadiji na Jalti, gde je odlazila svakog leta. Sledeći primer cara, u ovo letovalište su prvo krenule aristokrate, zatim trgovci i srednja klasa, a potom siromašniji turisti. Nakon izgradnje železnice, Krim je počeo da se razvija kao turistička regija.
U devedesetim godinama 19. veka, Rusija je otkupila sve privatne železnice i objedinila ih u jednu državnu mrežu. To je omogućilo stvaranje prve direktne rute Sankt Peterburg-Sevastopolj. Ovaj put je ubrzo postao jedan od najpopularnijih u carstvu, a vreme putovanja se neprestano skraćivalo. Poslednjih godina pre revolucije, bilo je moguće doći od prestonice do Krima za rekordnih 39,5 časova.
Prvi most
Početkom 20. veka se pojavila ideja o izgradnji još jedne železničke pruge koja bi povezala južne oblasti Rusije. Po naređenju cara Nikolaja II počeo je razvoj projekata Kerčkog mosta. Kao rezultat toga, predstavljene su dve mogućnosti: jedna sa izgradnjom mosta preko Čuške prevlake, a druga preko ostrva Tuzla. Međutim, izbijanje rusko-japanskog rata i potreba za završavanjem izgradnje transsibirske železnice su odložili ovu ideju za nekoliko godina.
Ova ideja je aktualizovana početkom druge decenije 20. veka, ali su se opet umešale okolnosti koje su sprečile početak izgradnje — Prvi svetski rat, zatim revolucija, građanski rat i razaranja.
Vojni most
Tridesetih godina 20. veka je ponovo razmatrana ideja o izgradnji mosta preko zaliva, ali izgradnja ni tada nije započeta. U početku je to odlagano zbog velikih troškova industrijalizacije, a onda je izbio rat. Nemci, koji su zauzeli Krim, počeli su izgradnju svog mosta, kako bi olakšali svoje napredovanje na Kavkaz, ali na kraju je i ta izgradnja napuštena zbog promene situacije na frontu.
Nakon povratka Krima sovjetska vojska je počela da gradi svoj most. Most preko Čuške prevlake je sagrađen za sedam meseci, a pušten je u saobraćaj u novembru 1944. godine. Most je izgrađen u veoma kratkom roku, a na izgradnju je uticao i olujni vetar. Zbog svega ovoga nisu bili završeni svi neophodni radovi. Delovi temelja nisu betonirani, a delova za odbranu od leda nije bilo u potrebnim količinama. Kao rezultat velikog naleta leda u februaru 1945. godine, most je teško oštećen. Trećina nosača je slomljena, a deo raspona se srušio u more.
Odlučeno je da se most ne obnavlja, već da se demontira i izgradi novi, bez žurbe i u skladu sa svim potrebnim standardima. Godine 1949. za izgradnju mosta na dva nivoa, sa dve železničke pruge i dve trake za automobile, izdvojeno je više od 800 miliona rubalja.
Međutim, već 1950. godine izgradnja mosta je iznenada prekinuta. Umesto toga, počeo je sa radom jeftiniji prevoz trajektom.
Voz broj 7/8
Kada je Krim 1954. godine prebačen u sastav Ukrajinske SSR, to je konačno pokopalo nade za izgradnju mosta, jer je bilo teže da se dve republike o tome dogovore. Međutim, 1959. godine je obnovljen redovni saobraćaj na relaciji Lenjingrad-Sevastopolj tokom cele godine (u tridesetim i ranim pedesetim godinama povremeno su pokušavali da obnove ovu trasu, ali su vozovi saobraćali neredovno, samo leti, pa čak ni ne svake godine). Brzi voz je dobio broj 7/8 i tokom 55 godina je bio jedan od najpopularnijih. Ovaj voz nije menjao broj i rutu ni nakon raspada SSSR-a, kada je deo puta prolazio kroz teritoriju nezavisne Ukrajine.
Nakon povratka Krima u okrilje Rusije 2014. godine, železnička komunikacija uobičajenim rutama sa poluostrvom je bila prekinuta, a voz 7/8 je ukinut. Međutim, ne zadugo, jer je 23. decembra 2019. godine voz sa brojem 7/8 krenuo sa „Moskovske železničke stanice“ u Sankt Peterburgu, a 25. decembra je bio prvi voz koji je prošao preko Krimskog mosta.
