To je, ujedno, bio i svet koji nije uspevao da sakrije izraženi rasizam i antisemitizam, svet opsednut novcem, koji slepo veruje svemu što mu se poručuje u reklamama.
„Ništa me ne vuče u Ameriku, ali me nešto goni iz Evrope. Iz Starog sveta bežim u Novi svet. Kao u ratu što sam bežala od neprijatelja, tako u miru bežim od uspomena na neprijatelja, od strašnih, teških uspomena iz crnih dana, kada sam bila tuđin na svome ognjištu“, napisala je Jelena Dimitrijević u putopisnim beleškama „Novi svet ili U Americi godinu dana“, koje je povodom jubileja — veka od odlaska autorke na to putovanje objavila beogradska „Laguna“.
Krenuvši iz ratom raskomadane Evrope, slomljena bolom zbog gubitka supruga, ova inteligentna i obrazovana žena preplovila je okean, pre svega da bi otkrila kako žive Amerikanke — „žene koje su toliko pomogle Srbiji tokom Prvog svetskog rata“.
Prva stanica Jelene Dimitrijević bio je Njujork, koji je ona zvala prestonicom sveta. O snažnom utisku koji su na nju ostavili njujorški betonski divovi od po nekoliko desetina spratova svedoče, pored putopisa, pesme koje se danas čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije.
„Jedna od njih je „Vulvort bilding“, u kojoj putnica iz Srbije priča o tome kako se popela na vrh tog zdanja i obišla je ’kao mujezin koji ide oko minareta‘, smejući se od ’paničnog straha‘“, priča u razgovoru za Sputnjik profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu Biljana Dojčinović, autorka uvodnog teksta za novo izdanje putopisa.
Američki hotel kao harem bez paše
Jedno od iznenađenja za Jelenu Dimitrijević bio je hotel namenjen samo ženama, koji je autorku podstakao da analizira razlike u evropskom i američkom društvu, ali i da pravi neka neobična poređenja.
„Zanimljivo je njeno poređenje Amerikanki sa muslimankama, odnosno sa onim što je zatekla u Nišu, u koji je otišla kao 19-godišnja supruga Jovana Dimitrijevića. Hotel ’Ratlidž‘ (američki hotel za žene) upoređivala je sa velikim pašinim haremom — bez paše. Trista šezdeset pet žena — za svaki dan u godini po jedna“, navodi Jelena Dimitrijević.
„Videla je veliku razliku u poređenju sa evropskim shvatanjem života, mnogo udatih žena koje žive same. Po njih su dolazili muževi koji žive u hotelima za muškarce. Njoj je bila čudna ta vrsta razdvojenosti koju nikako nije mogla da razume, a koja je podsećala na tursko društvo“, navodi Biljana Dojčinović.
Društveni položaj Amerikanki privlačio je posebnu pažnju Jelene Dimitrijević i tome je posvetila nekoliko poglavlja u putopisu. Naročito se radovala tome što je bila u prilici da prisustvuje glasanju žena na izborima, pošto je došla iz zemlje u kojoj žene još nisu imale pravo glasa.
„Ležernost njenog domaćina Džona Frontingema uoči polaska na glasanje izazvala je kod Jelene Dimitrijević gotovo panični strah da će zakasniti na taj važan događaj“, kaže naša sagovornica.
Strah od „crne opasnosti“
Rasizam i antisemitizam bile su pojave koje su joj zasmetale u Americi, kao izraziti kontrast toliko isticanim demokratskim vrednostima za koje se zalagalo američko društvo. O tome svedoči nekoliko epizoda koje je autorka opisala u knjizi.
„Piše, recimo, o tome kako je otišla u crkvu u kojoj su sve Afroamerikanci, crnci, kako ona kaže, i kako je namerno stavila zlatni lančić i ponela kožnu torbicu da proveri da li su zaista kleptomani, kako ih ona zove. Međutim, naišla je na veliko poštovanje, i ne samo to. Pošto je zaboravila mantil, oni su trčali da joj ga daju. Potom piše o tome kako je nešto kasnije na železničkoj stanici u okolini Vašingtona srela crnkinju koju je prethodno videla u crkvi. Predložila joj je da uđu zajedno u kupe, ali joj je ova rekla da ne može da sedi u istom kupeu sa belcima. Možemo da sumnjamo u te priče, ali jasno nam je da je to način Jelene Dimitrijević da iskaže svoje ogorčenje zbog snažne polarizovanosti i podeljenosti američkog društva u vezi sa rasnim pitanjem“, smatra Biljana Dojčinović.
Jelenu Dimitrijević su naročito plašili automobili, koje je ona nazivala „crnim opasnostima“. Tokom 1919. i 1920. godine automobil je, prema njenom svedočenju, vozio svaki šesti Njujorčanin, a 1927. godine, kada se ponovo obrela u Novom svetu — „imao ga je svaki, čak i kuvarice“.
Interesovali su je i brojni detalji u vezi sa svakodnevnim životom unutar američkog domaćinstva, od američkog načina postavljanja porodične trpeze, do kućnih aparata koji su za nju bili pravo otkrovenje. Nerviralo je, međutim, to što su joj ih domaćice predstavljale na način koji je veoma podsećao na reklame.
„Kada bi čovek nešto imao tih ludih para što se ovde samo godišnje izdadu na reklame, on bi bio bogataš, ne po našem pojmu o bogatstvu, nego po američkom“, pisala je Jelena Dimitrijević.
Mnogi koji su čitali putopis Jelene Dimitrijević, a koji su proveli neko vreme u SAD, i dan-danas prepoznaju, kako kaže naša sagovornica, mnoge stvari o kojima je autorka pre jednog veka pisala kao o potpunoj novini.
„Uvek postoji neki novi kućni aparat koji još nije stigao do nas, neki novi, praktičniji način, ili neka zgrada čiju visinu ne bismo mogli ni da zamislimo iz ove naše perspektive. Novi svet je i dalje novi svet“, zaključuje Biljana Dojčinović.
Povratak iz zaborava
Jelena Dimitrijević bila je veoma cenjena tokom života (1862-1945), sve do kraja Drugog svetskog rata, nakon čega je gotovo pala u zaborav, najverovatnije, kako navodi Biljana Dojčinović, zbog toga što je pripadala omraženoj buržoaskoj klasi.
Interesovanje za ovu autorku je obnovljeno tokom osamdesetih godina prošlog veka, a može se reći da se sada nepravda ispravlja vraćanjem njenog imena među domaće čitaoce u punoj meri. Pored toga što je jedno njeno delo uvršteno u školsku lektiru, većina njenih putopisa, proznih dela i stihova objavljeno je u novim izdanjima.
Prvi putopis Jelene Dimitrijević bila su „Pisma iz Niša o haremima“ (1894), zahvaljujući kojem je ušla u istoriju srpske književnosti kao prva žena u Srbiji koja je napisala i objavila prozno delo. Proputovala je gotovo celu Evropu, kao i velike delove Azije, Severne Amerike i Severne Afrike. Na osnovu toga nastali su njeni putopisi iz Soluna, Indije, Misira i Amerike.
Često je boravila u domovima uglednih Turkinja u Skoplju, Carigradu, Solunu i Nišu, tako da je odlično upoznala život muslimanki. To je, pored ostalog, iskoristila u romanu „Nove“ (1912), u kojem je opisala život turskih žena u Solunu na početku 20. veka.
