Istraživači sa Tehnološkog instituta u Masačusetsu otkrili su da je Mesec nekada imao snažno magnetno polje, dvostruko jače od Zemljinog, ali da je ono oslabilo pre nego što je sasvim nestalo pre oko milijardu godina.
Prema istraživačima, koji su svoja otkrića objavili u ovomesečnom izdanju časopisa „Sajens advans džurnal“, magnetno polje Meseca pokrenuto je snažnim dinamo efektom koji je stvorio fenomen poznat kao „kristalizacija jezgra“. Naime, kako se Mesečevo unutrašnje jezgro hladilo i kristalisalo, naelektrisana tečnost jezgra se snažno mešala proizvodeći dinamo efekat.
Dr Bendžamin Vajs, profesor na MIT i koautor ove studije, objasnio je da je magnetno polje ta stvar koja prožima svemir, poput nevidljivog polja: „Pokazali smo da je dinamo efekat koji je proizveo Mesečevo magnetno polje nestao pre jedne i po ili jedne milijarde godina, a čini se da se napajao na način na koji to čini Zemlja“.
Dr Vajs i njegove kolege uspeli su da naprave procenu nekadašnje snage Mesečevog magnetnog polja korišćenjem mesečevih stena prikupljenih na NASA projektu „Apolo“, a koje su pokazale da uzorci stari do četiri milijarde godina „blistaju“ dokazima o jakom magnetnom polju jačine oko 100 mikrotesli (jedinica gustine magnetnog fluksa). Poređenja radi, Zemljino magnetno polje je procenjeno na polovinu te jačine — oko 50 mikrotesli.
Kasnije su naučnici proučavali i druge, „mlađe“ Mesečeve stene, formirane pre oko 2,5 milijardi godina, koje su očitane na manje od 10 mikrotesli. Kako je vreme prolazilo, stvaranje Mesečevih stena propadalo je kako je vulkanska aktivnost koja ih je stvorila prestala. Ovo je, objasnio je Vajs, učinilo pronalaženje stena od pre tri milijarde godina teškim, a proučavanje lunarne istorije u poslednje tri milijarde godina učinilo misterijom.
Srećom, misije „Apolo“ uspele su da prikupe uzorke mesečevih stena koje su nastale pre milijardu godina. Ovi uzorci su pokazali praktično nepostojeće magnetno polje — snage svega 0,1 mikrotesli. Na ovaj način, naučnici su mogli da utvrde da pre milijardu godina, nekada moćno magnetno polje našeg lunarnog satelita, više nije postojalo.
Naučnici procenjuju da su Mesečevo magnetno polje u stvari napajale dve odvojene pojave — kristalizacija jezgra kao dugoročna, slabija sila, u poređenju s nečim što se naziva „precesija“. Smatra se da je ova druga pojava nastala tokom perioda kada je Mesec orbitirao bliže Zemlji, sa čvrstom spoljnom ljuskom i mešanjem rastopljene tečnosti u lunarnom jezgru, dok je reagovao na gravitaciono privlačenje naše planete, stvarajući magnetno polje snage oko 100 mikrotesli.
Na osnovu svojih otkrića, Vajs i njegove kolege smatraju da je precesioni efekat ostao dominantan do pre oko 2,5 milijardi godina, kada ga je nasledio slabiji fenomen kristalizacije jezgra, koji je nestao pre milijardu godina.
Zemljino zaštitno magnetno polje, poznato kao magnetosfera, štiti našu planetu od moćnih solarnih talasa. Čak i uz ovaj zaštitni štit, intenzivni solarni plamenovi koje stvara Sunce sposobni su da nanesu veliku štetu infrastrukturi, kako na Zemlji tako i u svemiru.
Godine 2011. američki naučnici izračunali su da bi ponavljanje smrtonosne solarne oluje koja je pogodila Zemlju 1859. godine moglo naneti štetu do čak dva biliona dolara i bile bi potrebne godine da se šteta sanira. Bez magnetnog polja, Zemlja bi bila bespomoćna pred Sunčevom radijacijom, čineći je praktično nemogućim staništem za živi svet.
