Dobrivoje Tanasijević, poznatiji kao Dan Tana, otkrio je u intervjuu za Sputnjik i da li je lakše biti Srbin u Srbiji ili Srbin u Americi, koja je formula uspeha omiljenog restorana holivudskih zvezda, ali i ko je prema njegovom mišljenju bio najbolji predsednik SAD.
Producent ste, sportista i vlasnik čuvenog restorana u Zapadnom Holivudu. Prema kojoj profesiji osećate najveću strast?
— Pa najveća ljubav mi je fudbal, ali uživao sam i kao glumac i kao producent filmova, a uživao sam isto kao „restaurateur“ dok sam ga gradio. Međutim, kada sam ga tako dobro izgradio, da ni ja nisam mogao da dobijem sto u tom restoranu, onda sam počeo da ga mrzim.
Da li je samo rad i upornost formula da se uspe na Zapadu ili je potrebno i malo sreće?
— Pa bez sreće nema uspeha. Možete da imate kakvu god hoćete upornost, ali treba i sreće. Međutim, sreće nema bez upornosti. Tako da treba i jedno i drugo.
Da li je lakše biti Srbin u Srbiji ili Srbin u Americi?
— Za mene je lakše biti Srbin u Americi. Pošto ja tamo mogu da kažem i dokažem šta znači biti Srbin. Ovde svi znaju šta je Srbin.
Bili ste svedok dolaska i odlaska velikog broja američkih predsednika. Koga biste izdvojili po dobru, a koga po zlu?
— Mislim da bi Kenedi bio daleko najbolji predsednik da se ona tragedija nije dogodila. To je bila jedna inteligentna, bogata familija. Mislim da je tragedija Amerike bila što on nije imao priliku da produži mandat. Mada, imali smo mi još jednog dobrog predsednika — Ajzenhauera. Kada sam ja došao u Ameriku on je bio predsednik, on je bio odličan predsednik. Međutim imali smo i loših predsednika. Smatram da je Karter bio jedan fantastičan predsednik. Oni ga sad hvale, ali bio je tamo samo četiri godine. Bio je kratko. Kada sam došao u Ameriku, usledila je rečenica: „Dobro je što si došao u Ameriku, ovo je najbolja zemlja na svetu“, onda mi je jedan od velikih glumaca Edvard Dži Robinson rekao:
„Znaš li zašto je ovo divna zemlja?“
„Zašto?“
„Divna je pošto nikad nećeš doživeti, Den Tana, da katolik bude predsednik u ovoj zemlji, da crnac bude predsednik i da žena bude predsednica“, slagao me je. Već smo imali i jedno i drugo. Čekamo treće.
A kako vidite Ameriku danas pod Trampovom vladavinom?
— Moji prijatelji iz Amerike i ja smo se dogovorili da ne diskutujemo o Trampu. U Americi su svi moji prijatelji — ili za njega ili protiv njega. I sada da bismo ostali prijatelji, dogovorili smo se da ne diskutujemo o Trampu dok ne ode sa mesta predsednika.
Kako je izgledao Vaš susret sa Titom u Americi? Šta Vam je rekao tom prilikom?
— To je bio šok. Prvo, s obzirom da sam pobegao iz zemlje, pokušao sam da izbegnem taj susret. Međutim, ljudi iz protokola su rekli da sam ja gost predsednika Niksona i da treba da odem na to. Kada smo se upoznali, posle par minuta, kaže Tito meni: „Da li razgovaramo na srpsko-hrvatskom ili na engleskom?“. Ja kažem: „Šta god želite“, on kaže: „Srpsko-hrvatskom“, ja sam onda počeo da razgovaram. „Dobro došli u Holivud. Čujem da volite film…“, i držimo se još uvek za ruke. On meni kaže: „Gde si ti naučio srpski?“, ja kažem: „U Beogradu“. „U Beogradu?“, kažem: „Da“. „Kad si ti otišao iz Beograda?“, ja kažem: „1952“. On kaže meni: „Pobegao?“, rekoh: „Pobegao“. On me zagrli i kaže: „I ja bih da sam bio na tvom mestu“. Tako sam se upoznao sa Titom.
Ove godine navršilo se dvadeset godina od NATO agresije na Jugoslaviju. Znamo kakav je bio stav državnog vrha Amerike prema našoj zemlji, ali kako su građani reagovali na bombardovanje?
— Slušajte, američki narod je bio protiv bombardovanja. Razlog, ja ne znam s ove naše strane, ja mogu da vam kažem sa američke strane. Da Klinton nije lagao o svojoj aferi pred celom nacijom do bombardovanja ne bi ni došlo. Kako bi ostao na vlasti još par godina, on je morao da zarati sa nekim. I mi smo naleteli na to. To nije bilo planirano, to je bilo da se spasi Klinton. A jednu stvar ne mogu da razumem, tu Medlin Olbrajt, koju smatram našim najvećim neprijateljem, koja je živela ovde u Beogradu, i Tonija Blera, koji je bio ljubomoran, pošto je Margaret Tačer napravila ono sa Argentinom. Oni su podržavali njega i kako bi ga spasili, da ostane predsednik — to se desilo. To nije bilo protiv Srba, to je bilo da spase sebe. Samog sebe.
Ne možemo a da se ne osvrnemo na Vaš restoran, nadaleko poznat u Zapadnom Holivudu. Otkrijte nam šta to vole da jedu holivudske zvezde. Koja su im omiljena jela?
— Restoran je italijanski, ali Jugosloveni rade kod mene, i Srbi, i Hrvati, i Crnogorci, kao i Meksikanci i Italijani. Ima 36 radnika. Mi smo Ujedinjene nacije, ali radimo kao jedna ekipa. Ja sam zahvalan mojim radnicima što sam uspeo, već smo tamo 55 godina. Od tih 55, prvi smo 50, i što se tiče kvaliteta i mušterija. Izabrao sam dobru, uigranu ekipu. Imam radnike koji rade već 51 godinu za mene, što je kompliment možda i meni i njima. A šta gosti jedu? Jedu šta im mi kažemo. Važan je kvalitet. Kvalitet, kvalitet, kvalitet i usluga, usluga, usluga. Mora i odbrana i navala da radi kao jedan tim.
Ko Vam je najčešći gost?
— Teško je reći. Imam neke mušterije koje jedu tri, četiri puta nedeljno. Rade Šerbedžija je došao da snima film u Holivudu. I producent mu je rekao: „Evo ti, svako veče imaš večeru na mene. Imaš moju kreditnu karticu. Idi jedi gde god hoćeš“. Na kraju meseca Rade je njima poslao račun i na toj kreditnoj kartici piše da je bio 30 noći u mom restoranu. Zvali su me iz studija i kažu: „Slušaj, nemoguće je da je on bio 30 puta u istom restoranu“, rekoh: „Pitajte Radeta, ali računi su tu“. Tako da je Rade, naš Srbin iz Hrvatske, uzastopno bio najduže. Imam situaciju da muž jede jedno veče na jednoj strani, a žena je na drugoj strani restorana. Tri noći posle toga oni su zajedno u restoranu. Mi smo uspeli da zaštitimo sve naše mušterije da ne izađu u novinama, u toj žutoj štampi, i to je jedan naš veliki uspeh, pošto ne dozvoljavamo kamere. Međutim, sad imamo problem, pošto svako ima kameru na mobilnom telefonu.
Leskovačka pljeskavica ili hamburger — za šta biste se opredelili?
— Za pljeskavicu. Apsolutno.
