Godišnji izveštaj Univerziteta u Kaliforniji obuhvatio je 132 države ocenjujući uključenost različitih grupa građana u društvo po različitim osnovama, između ostalog, zavisno i od njihove etničke i religijske pripadnosti.
Potvrda izveštaja Zapada: odnos prema Srbima i SPC
Praktična potvrda neslavne pozicije Crne Gore u izveštaju je i najnoviji slučaj Predloga zakona o slobodi veroispovesti kojim bi vlast u Podgorici da oduzme svu imovinu Srpske pravoslavne crkve, njene crkve i hramove u Crnoj Gori, u čiju odbranu su stali tamošnji Srbi koji već godinama ukazuju da su u toj državi građani drugog reda.
Prema izveštaju Univerziteta u Kaliforniji o indeksu inkluzivnosti za ovu godinu, Holandija je na prvom mestu u svetu, a među prvih dvadeset država čak 15 su evropske. Srbija se nalazi na 40. poziciji.
Istraživanje američkog Univerziteta je za glavne parametre koje je ocenjivalo uzelo uključenost građana u društvo zavisno od pola, rase, etničke i religijske pripadnosti, toga da li su sa posebnim potrebama...
Od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije najgore je plasirana Crna Gora, čak na 81. poziciji, a samo jedno mesto ispred nje je Severna Makedonija. Najbolja je Hrvatska na 13. mestu, potom Slovenija na 30. Pet mesta iza Srbije je Bosna i Hercegovina na 45. poziciji.
Sociolog Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, ovakve rezultate objašnjava sa jedne strane stepenom razvijenosti država, a sa druge strane zakonskom regulativom na nivou EU koja je po tom pitanju najviše odmakla u svetu.
Vuletić je pre svega ukazao na to da određeni stepen inkluzivnosti društva ne znači, kako to neki tumače, i njegovu toleranciju.
Tolerancija, kako je objasnio za Sputnjik, podrazumeva trpeljivost prema različitim stavovima, različitim ljudima, različitim stilovima i načinima života, a inkluzivnost je otvorenost društva da prihvati da u različitim oblastima društvenih delatnosti participiraju različite grupe ljudi.
Inkluzivnost nije tolerancija
Vi možete da uvedete propise, zakone i da imate obavezu da, na primer, određeni broj osoba sa posebnim potrebama uključite u zajednicu tako što će obavljati određene poslove, a da pritom oni koji rade sa njima ne budu tolerantni, slikovit je bio Vuletić.
„Sama činjenica da je toliko mnogo evropskih država u vrhu liste inkluzivnih društava, govori o tome da je razlog pre svega to što postoje određene norme, zakoni koji obavezuju kompanije i državne ustanove da uključuju lica iz različitih društvenih grupa i kategorija u poslove. To je osnovni razlog, a mi još nismo zemlja-članica EU, još se otvaraju poglavlja, pregovara se i to nam nije nešto što je obaveza. Evropske zemlje su tu jer imaju tu vrstu zakonske obaveze“, objašnjava profesor Filozofskog fakulteta.
To što je svest o potrebi inkluzivnosti razvijena, pre svega u razvijenim zemljama, on dovodi i u vezu sa tim što uključenost najrazličitijih grupa ljudi u društvo podrazumeva i određen relativno visok nivo socijalnih davanja. Ekonomski trošak je nešto što je povezano sa inkluzivnošću i nesumnjivo je da manje razvijene zemlje obično i nemaju zakone koji na to obavezuju, ističe sagovornik Sputnjika.
Stepen razvijenosti i zakonska regulativa na nivou EU dva su faktora kojima on objašnjava i pozicioniranje država u našem regionu.
„Činjenica da je Hrvatska tako visoko na listi, jeste upravo vezana za njenu poziciju članice EU koja je morala da ispuni određene obaveze. Interesantno je da je pre godinu dana rađeno jedno regionalno istraživanje koje se ticalo baš tolerancije i Srbija je prema stepenu tolerancije prema drugim grupama, pre svega etničkim, bila bolje rangirana od svih zemalja u regionu“, napominje Vuletić.
On zato ponavlja da stepen tolerancije prema drugima ne mora uvek nužno biti povezan sa obavezom koju nameće država kada je u pitanju inkluzija.
„Tolerantni Hrvati“
To potvrđuje i primer sa dvojezičnim latinično-ćiriličnim tablama na određenim institucijama u Hrvatskoj, koje su po slovu zakona morale da se nađu na njima, ali nije bilo tolerancije da bi table i opstale i zakon bio ispoštovan.
On loš rezultat Crne Gore vezuje i za još prisutno običajno pravo koje i dalje ima uticaja na dešavanja u društvu.
„Tamo je, kao i u drugim tradicionalnim društvima, još sramota biti drugačiji, pa se to prenelo u neku vrstu običajnog odnosa prema drugom i drugačijem. Ljudi često i kriju bilo kakvu različitost, pa toga nema u praksi, a manje je toga i u zakonima. Iako se Crna Gora priprema da bude članica EU, još nema obavezu da poštuje zakone koji se tiču inkluzije“, kaže Vuletić.