„Putinov poklon je očigledno izazvao pažnju u svetu i verujem da su kolekcionari shvatili da je, možda, trenutak da neke vredne artefakte iz kolekcije Obrenovića iznesu na tržište“, kaže Mihailović.
Puška podsetila na zaboravljenu zaostavštinu
Puška koju je ruski predsednik Vladimir Putin poklonio svom srpskom kolegi Aleksandru Vučiću tokom njihovog susreta u Sočiju, u fokus pažnje javnosti, ali kolekcionara, vratila je davno zaboravljenu zaostavštinu dinastije Obrenović, praktično nestalu posle Majskog prevrata 1903. godine.
Malo je poznato da je kralj Milan Obrenović bio veliki ljubitelj umetnosti. Njegova kolekcija obuhvatala je 210 dela — 32 ulja, 131 akvarel i pastel, 44 crteža i tri grafike.
Za razliku od drugih krunisanih glava svoga doba, ukus kralja Milana značajno se razlikovao. On nije, kao ljudi njegovog statusa, bio privržen akademizmu i scenama grčke i rimske mitologije, već je sakupljao dela umetnika koji su u svoje vreme važili za moderne. Tako su se u kolekciji kralja Milana našla dela impresionista — Monea, Manea, Degaa, Sezana, Renoara, Gogena, Gisa, Redona, ali i Tuluz Lotreka.
„Kolekcija kralja Milana bila je jedna od najvrednijih kolekcija impresionističkog slikarstva na jugoistoku Evrope, koja je, nažalost, nekoliko godina posle Milanove smrti 1901. u nekoliko aukcija rasprodata“, priča Dejan Mihailović, pisac i prevodilac, autor istorijskog romana „Podvizi i stradanja grofa od Takova“.
Potez ogorčene kraljice
Nakon ubistva Milanovog sina, kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu 1903, jedini naslednik Obrenovića postala je Milanova bivša supruga kraljica Natalija, koja je na dve aukcije rasprodala ne samo platna, već i drugi umetnički mobilijar u vlasništvu Obrenovića. Prva aukcija održana je u bečkom Doroteumu, u oktobru 1905. godine. Pošto je ta aukcija imala velikog odjeka u javnosti, u londonskom hotelu Druo, nekoliko meseci kasnije, u februaru 1906, rasprodat je ostatak kolekcije.
„Kraljica Natalija je to učinila da li iz neke vrste ogorčenosti zbog svega što je doživela, a doživela je tešku sudbinu (razvod, proterivanje iz Srbije, smrt sina)… Ona je neke umetničke slike čak poklanjala i svojim sobaricama“, kaže Mihailović.
Iz današnje perspektive posmatrano, može se reći da se radilo o nebrizi prema nacionalnom blagu:
„Kraljica Natalija bila je, inače, veliki dobrotvor srpskog naroda, i u Balkanskim ratovima, i u Prvom svetskom ratu, ali mislim da je odgovorna za gubitak velike umetničke kolekcije. Ona je bila omiljena srpska kraljica. Trebalo je to sačuvati, ali tako se odigralo.“
Kako se rađao „ekstravagantni“ ukus kralja Milana
Umetnički ukus „prvog srpskog kralja posle Kosova“, kako je kralj Milan nazivan, slagao se u potpunosti sa njegovim karakterom. Nisu mu bile bliske aktivnosti karakteristične za evropsko plemstvo toga doba, kaže Mihailović. Više mu je prijalo da se kreće u boemskim krugovima, nego da posećuje plemićke salone.
Priča o umetničkoj zbirci Obrenovića vodi nas u Pariz sa kraja 19. veka, u Bel epok, doba kada je francuska prestonica zvana Gradom svetlosti, u vreme kankana, Mulen ruža i boemije na Monmartru, koji je od siromašnog predgrađa Pariza u to vreme postao stecište slikara i umetnika.
Veza kralja Milana i impresionista počinje, izgleda, u mladim Milanovim danima, kada je, kao srpski knez, posećivao atelje Feliksa Nadara, gde je 1874. izrađen i Milanov portret. Nadar, pisac, karikaturista i fotograf, svoj atelje na Bulevaru kapucinera broj 35 ustupio je za izložbu „Anonimnog društva umetnika, slikara, vajara i gravera“, koja je trajala od 15. aprila do 15. maja 1874. Izložba je izazvala skandal, a novinar Leroj je umetnike podrugljivo nazvao „impresionistima“, prema slici Kloda Monea „Impresija, rađanje sunca“.
Ljubitelj novih umetničkih tendencija
Iste godine u Nadarovom ateljeu izrađen je Milanov portret. Moguće je da je srpski knez video i izložbu impresionista. Mnogo toga govori da je Milan posetio Nadarov atelje, iako je bio na lošem glasu u visokom pariskom društvu.
„Očigledno je da je kralj Milan imao ukusa i da je voleo nove umetničke pravce i tendencije u umetnosti“, kaže naš sagovornik.
Milan se družio sa dva velika pariska trgovca umetninama — Amroazom Volarom i Kamondom, Jevrejinom koji je u Pariz došao sa Balkana.
Crni biseri za jedno platno
Posebnu pažnju izaziva misterija o vezi između kralja Milana i slikara Anrija Tuluz-Lotreka, čoveka koji je u svojim delima opevao noćni život tadašnjeg Pariza. Poznata je scena iz filma Džona Hjustona „Mulen ruž“ iz 1952, kada se kralj Milan pojavljuje u jednoj sceni na Lotrekovoj izložbi i kupuje sliku. Francuski pisac Pjer la Mir, čiji je roman „Mulen ruž“ Hjustonu poslužio kao predložak sa scenario, kralja Milana nekoliko puta pominje u knjizi kao kupca dva Lotrekova platna.
Naš sagovornik navodi još jedno delo, memoare La Guli, čuvene igračice kankana i Lotrekovog modela:
„U knjizi se pominje kako je kod La Guli i njenog prijatelja jednog dana došao grof od Takova, kako se kralj Milan predstavljao u inostranstvu i ponudio joj crne bisere za neku sliku Tuluz-Lotreka. Oni nisu verovali da su to crni biseri, pa ih je taj njen prijatelj Luj razbio. Jedva je to uradio i tada su shvatili da se zaista radilo o crnim biserima.“
Drugo svedočanstvo koje pominje La Guli govori o susretu između Lotreka i kralja Milana. Kada mu se Milan predstavio, Lotrek, potomak stare plemićke loze, pitao ga je da li su preci Obrenovića učestvovali u Krstaškim ratovima, želeći da ga omalovaži. Milan se, prema svedočenju La Guli, nije uvredio, već je kupio dve njegove slike.
O kojim se umetničkim delima radi, ne možemo sa sigurnošću reći. Tek, u La Mirovom romanu, u fusnoti, pominje se da je Lotrekova slika „Gospođica Ča-U-Ka“ bila u Milanovom vlasništvu.
Rekonstrukcija onoga što se može smatrati umetničkom zbirkom Obrenovića težak je posao koji iziskuje mnogo posvećenosti i istraživanja. Davno zaboravljeni i prekriveni patinom dramatičnih događaja koji će uslediti nakon njihovog, takođe dramatičnog, nestanka, Obrenovići su i dalje zagonetka.
