Ekonomista Vladislav Ginjko ističe da se Ukrajina u pregovorima sa Rusijom isključivo ponaša u skladu sa diktatom koji dolazi iz Vašingtona, ali ne od strane trenutne vladajuće elite, koja se nalazi oko Trampa, već „duboke države“, koju simbolišu grupe povezane sa bivšim potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom.
Nafta može, za gas — stop
„Ako se u američkim instrukcijama Kijevu ne nalazi pitanje tranzita ruske nafte, onda je moguće produžiti na deset godina sporazuma sa Moskvom o tranzitu nafte na teritoriji Ukrajine, bez ikakvih problema. Ali ako je naglašeno da je neophodno napraviti problem oko tranzita ruskog gasa preko Ukrajine u Evropu, onda cela stvar postaje pitanje politike. Američke elite ne žele jaku Evropu, kojoj su neophodne stabilne isporuke prvenstveno gasa, a potom i drugih energenata. Postupajući u skladu sa američkim instrukcijama, Kijev direktno radi protiv interesa Evrope, sa kojom je potpisao ’Sporazum o asocijaciji‘“, rekao je Ginjko.
Ekspert objašnjava da je EU prilično nezadovoljna Kijevom, a ovo nezadovoljstvo će se povećati sada kada je postalo jasno da je moguće postići dogovor o tranzitu nafte, ali ne i o tranzitu gasa. EU može okrenuti glavu od Ukrajine, jer sporazum o transportu nafte pokazuje da su svi problemi oko isporuke gasa veštački.
Gas — instrument pritiska na Rusiju
Dimitrij Adimov, analitičar za sektor energetike, dodaje da se ceo problem oko tranzita gasa politizuje, baš zbog toga što je njegovo krajnje odredište Evropa, ali i da treba uzeti u obzir interese stranih kompanija.
„Ovde je reč o tome da je doneto rešenje da gas bude jedan od instrumenata pritiska na Rusiju. Jedan od razloga može biti i to što su stranci zastupljeni u ruskoj naftnoj industriji, ali ne i u gasnoj“, objašnjava Adimov.
S početkom dvehiljaditih godina ruski naftni sektor je bio otvoren za strane investicije i u tom periodu je, na primer, engleski „Britiš Petroleum“ sa ruskom „Tjumenskom naftnom kompanijom“ obrazovao konzorcijum „TNK-BP“, koji je tek 2013. godine u potpunosti prešao u ruke ruske državne kompanije „Rosnjeft“. U ruskoj naftnoj industriji još uvek postoji mogućnost za strano ulaganje, ali je ono uslovljeno saradnjom i zajedničkim ulaganjem sa domaćim ruskim firmama. Za razliku od naftnog sektora, učešće najveće ruske kompanije za proizvodnju gasa „Gasprom“ u ovom sektoru je oko 94 odsto. Osim toga, ova kompanija jedina ima pravo na izvoz i monopol na transport gasa u Evropu, a u njenom vlasništvu je oko 25 odsto potvrđenih rezervi gasa i 16 odsto svetske proizvodnje.
Aleksej Belagorjev sa Instituta za energetsku strategiju smatra da je uloga Ukrajine u tranzitu nafte od drugostepenog značaja, dok je tranzit gasa političko pitanje, jer je u vezi sa krupnim projektima „Gasproma“.
„Najveći deo transporta nafte se odvija preko crnomorskih i baltičkih luka. Udeo koji Ukrajina ima u tranzitu nafte je neuporedivo manji u odnosu na udeo koji ima u tranzitu gasa. Sve što je u vezi sa isporukom nafte je više u vezi sa biznisom, a državni organi se malo mešaju. Kada je reč o gasu, politički faktori imaju glavnu ulogu“, rekao je Belagorjev.
Ekspert dodaje da nikoga ne interesuje pitanje tranzita nafte preko Ukrajine i, mada je ovaj sporazum dobar primer konstruktivne saradnje, ipak nema poseban značaj.
