Sa razvojem svemirske izviđačke opreme postajalo je sve teže osigurati tajnost nuklearnog potencijala. Već 1970. godine postalo je jasno da je većina postojećih lokacija kopnenih lansiranih rampi dobro poznata potencijalnom protivniku i da bi u slučaju velikog rata na njih poletelo na desetine raketa. Upravo zato su kompleksi locirani u silosima pouzdano utvrđeni i zatvoreni na vrhu višeslojnim betonskim „poklopcima“ koji izdržavaju pritisak do sto atmosfera.
Međutim, i nakon utvrđivanja silosa vojska nije odustajala od pokušaja da sakrije rakete što dalje od nepoželjnih pogleda. U SSSR-u i u Sjedinjenim Državama su razvili mobilne kopnene raketne sisteme, koji mogu neopaženo da uđu u područja borbenih patrola. Nakon toga, konstruktori su odlučili da stave nuklearne rakete na voz. Amerikanci su projektovali raketni voz „Mobile Minuteman“ 60-ih godina prošlog veka. On je uspešno testiran i gotovo da je postao deo ratne opreme, ali ubrzo su odustali od njega zbog komplikacija i velikih troškova.
U SSSR-u projekat je završen. Vojno-železnički raketni sistem je odmah imao nekoliko pluseva: nuklearni voz je mogao bez ikakvih problema da pređe do hiljadu kilometara za 24 časa, a zbog minimalnih spoljašnjih razlika u odnosu na obične vozove praktično nije bilo moguće da se primeti na ogromnoj teritoriji Sovjetskog Saveza. Razgranata mreža železničkih puteva omogućila je da se u najkraćem mogućem roku nuklearni voz premesti na bilo koje mesto. Zahvaljujući tim sistemima, tokom eventualnog nuklearnog napada SSSR bi imao šansu za moćan odbrambeni udarac, čak i u slučaju da njegovo ostalo oružje bude uništeno.
Smrtonosni „Molodec“
Borbeni železnički raketni kompleks čini desetak vagona, od kojih su tri prilagođena za lansirne rampe interkontinentalnih balističkih raketa. U ostalim vagonima su se nalazili komandni i komunikacioni centar, smeštajni prostor, skladišta goriva i hrane. Tokom razrade železničkog ratnog kompleksa konstruktori su se suočili sa brojnim teškim zadacima. Lansirne rampe su bile preteške i zajedno sa raketom težile su oko dvesta tona. Zbog povećanog opterećenja na železničkoj pruzi deo puta je morao da se ojača. Vagon je bio postavljen na osam točkova umesto na standardna četiri. Pored toga, opterećenje se uz pomoć posebnih uređaja raspoređivalo između prednjih i zadnjih vagona.
Za železnički ratni sistem je napravljena raketa na čvrsto gorivo „Molodec“. Deset nuklearnih bojevih glava mogu da pogode cilj na udaljenosti većoj od 10.000 kilometara. Ova raketa se razlikovala od ostalih, jer, na primer, da bi se smanjile dimenzije, cilindar rakete se rasklapao, tačnije otvarao se odmah posle lansiranja.
Raketu tešku 100 tona i dugu više od 20 metara postavili su u standardni teretni vagon. U slučaju potrebe, voz se mogao zaustaviti na bilo kom mestu svoje rute i lansirati raketu. Vagon u kome se nalazila lansirana rampa bio je učvršćen pokretnim podupiračima, kontaktna električna mreža je pomerena sa strane, krov podignut, a raketa je bila u vertikalnom položaju. Nakon lansiranja interkontinentalne balističke rakete voz bi mogao da odmah napusti to mesto.
Pre nego što je pušten u upotrebu, kompleks je prošao ozbiljne testove, izvedeno je nekoliko lansiranja i proverena je otpornost na nuklearnu eksploziju. U jednom od testova nekoliko lansiranih rampi i komandno mesto raketnog voza podmetnuto je pod udarni talas jačine hiljadu tona TNT ekvivalenta.
Šok za Zapad
Prvi železnički raketni sistem preuzeo je borbenu dužnost u blizini Kostrome 1987. godine, još pre nego što je zvanično uvršten u sastav oružanih snaga. U narednih nekoliko godina pušteno je u rad još sedam pukova, a do 1999. godine Vojno-strateške snage RF rasporedile su čak tri raketne divizije naoružane takvim sistemima.
Međutim, nuklearni vozovi su se kretali po državi samo nekoliko godina. Pojava takvog oružja u SSSR-u i u toj količini predstavljala je pravi šok za države sa Zapada. Oni su uspeli da se dogovore sa sovjetskim rukovodstvom i borbene patrole su ukinute 1991. godine. Glavna prednost železničkih raketnih sistema je tajnost, a ona je nestala. U okviru sporazuma START-2, potpisanog 1993. godine, SAD su uspele da se izbore da ovi sistemi budu uništeni. Raketne vozove su 2005. godine konačno izbacili iz službe, a dvanaest vozova je demontirano i zbrinuto.
Ipak, počekom 2000-ih godina u Rusiji su ozbiljno započeli razgovor o ponovnom stvaranju borbenog voza pod nazivom „Barguzin“. To je voz koji se spolja ne razlikuje od običnog teretnog voza. U njegovim vagonima je planirano instaliranje tri interkontinentalne balističke rakete sa 30 bojevih glava, svaka po 550 kilotona. „Barguzin“ je 2016. godine uspešno prošao prvu etapu provere rakete, tačnije — testove lansiranja.
Iako je „Rosijska gazeta“ 2017. godine objavila da je rad na njemu obustavljen, iz Ministarstva odbrane su informisali RIA Novosti da Rusija ne planira da u potpunosti odustane od raketnih vozova. Štaviše, nedavno je generalni konstruktor Moskovskog instituta za termotehniku akademik Jurij Solomonov izjavio da se radi na unificiranom raketnom kompleksu „Jars“ sa železničkim baziranjem.
