Tržišna vrednost Komercijalne banke, koja je od utorka u većinskom vlasništvu države, sa 83,3 odsto akcija u posedu, trenutno se procenjuje na oko 470 miliona evra. Najveća ponuđena cena za kupovinu banke među četiri neobavezujuće strane ponude je, međutim, za 20 miliona manja. Već početkom decembra trebalo bi da bude poznato da li će neko od tri banke i inostranog investicionog fonda poslati obavezujuću ponudu.
Da li nam zaista ide u račun da prodajemo banku čija vrednost će, prema procenama struke, dalje da raste.
Srbija je na Beogradskoj berzi otkupila 34,58 odsto akcija koje su bile u posedu Evropske banke za obnovu i razvoj i međunarodne finansijske organizacije IFC. Strani akcionari su aktivirali „put opciju“, pravo koje im je isticalo sa završetkom ove godine, da državi prodaju svoje udele u banci po garantovanoj ceni, kako je to precizirano ugovorima iz 2006. i 2009. godine.
„Činjenica je da Vlada sada ima mogućnost da odluči kako ona smatra da je najbolje, pošto je došla u posed akcija ovih međunarodnih institucija na osnovu ugovora koji je ranije potpisan. Ekonomski argumenti još više pojačavaju moju raniju tezu da država nema razloga da prodaje Komercijalnu banku. Mislim da uslovi za prodaju sada uopšte nisu povoljni, zbog ukupnih faktora rizika za izbijanje nove svetske ekonomske krize“, kaže Đorđe Đukić za Sputnjik profesor bankarstva na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
Srbija nije pod presijom
Naredni argument protiv prodaje Komercijalne banke je to što je budžet stabilan i država, na sreću, nije pod presijom da mora da ima priliv svežeg novca u državnu kasu da bi rešavala različite probleme.
„Treće, mislim da Vlada i Narodna banka Srbije imaju potpuno jasan odbrambeni mehanizam i da, gledano u celini, zemlja nema nacionalni interes da tako nešto radi — da se lišava banke koja ima najveću deviznu štednju, koja ima ogroman broj ekspozitura i koja treba da bude jedan od amortizera za buduće šokove koji mogu nastupiti u postojećim geopolitičkim poremećajima u svetu“, obrazložio je profeor bankarstva.
Na stranu to kako je aktuelni aranžman koji imamo sa MMF-om, zvani „čuvarkuća“, prerastao iz savetodavnog u naredbodavni, pa nam čak i propisao rokove za privatizaciju pojedinih državnih firmi, pa tako i Komercijalne banke. Pomena o odustajanju od njene privatizacije do sada nije bilo.
Ministar finansija Siniša Mali je u februaru izjavio da je „ideja da država izlazi iz onih delatnosti gde nema potrebe da bude“. U septembru je, povodom pristiglih neobavezujućih ponuda, rekao da one „dovoljno govore o tome koliko je banka atraktivna i koliko je Srbija atraktivna“, izrazivši očekivanja da će postupak privatizacije biti završen do kraja godine.
Može li država biti menadžer?
Argument ekonomista koji zagovaraju izlazak države iz Komercijalne banke je da smo već iskusili kako je u našem slučaju država slab menadžer.
Oni drugi, pak, smatraju da je taj problem lako rešiv — profesionalnim menadžmentom, kako to rade i privatne banke, jer dobro plaćeni profesionalci koji imaju reputaciju i integritet njima ne trguju.
Mnogo bi veći problem bio to što bi treća najveća banka u Srbiji, sa najvećom deviznom štednjom koja, prema podacima Narodne banke Srbije, po nivou aktive zauzima 11 odsto domaćeg tržišta, otišla u strane ruke.
Pri tom, u kapitalu bankarske industrije državne banke u Srbiji učestvuju sa svega 13,5 odsto, a prodajom Komercijalne banke bićemo jedna od retkih, ako ne i jedina država u Evropi, sa udelom domaćeg kapitala u bankama ispod 10 odsto. A ko upravlja finansijskim sistemom zemlje, ne jednom je upozoreno, praktično upravlja i samom zemljom.
Ni u državama EU gotovo da nećete naći onu koja nema vlasništvo nad nekom od banaka. U vlasništvu Srbije su, pored Komercijalne, još samo Poštanska štedionica i Srpska banka, koja takođe treba da bude privatizovana.
Sa MMF mora da se pregovara
Đukić ukazuje na još jedan ekonomski argument koji je protiv prodaje banke. Država bi preko profesionalnog menadžmenta imala veću pregovaračku moć kada se sa stranim bankama finansiraju krupni projekti gde država usmerava u nešto što je za nju od strateškog značaja.
„Ako su već takvi ekonomski argumenti, posmatrajući poziciju Vlade i monetarne vlasti, jer to tangira celokupnu bankarsku industriju Srbije, korektnim razgovorima i insistiranjem naših pregovarača mislim da to može da se dovede u ravan da MMF prihvati da zaista nema razloga da se banka prodaje. Pogotovo što su namirene međunarodne institucije koje su bile akcionari, kako je i uneto u ugovor“, zaključio je profesor bankarstva na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
