U članku u kojem analizira francuski predlog reforme procesa pridruživanja Evropskoj uniji, navodi se da predloženi proces ne bi unapredio postojeći metod, već sugeriše da Makron pokušava da pitanje daljeg proširenja bloka uguši birokratskim prigovorima, što je strateška greška.
Trenutni proces zahteva da zemlje-kandidatkinje za prijem u EU prihvate i primene evropska pravila u 35 oblasti, dokazujući svoju privrženost demokratiji i vladavini zakona, kao i sposobnost da funkcionišu kao tržišne ekonomije. Nije važno u kojim oblastima će država početi da sprovodi promene. Napredak u svih 35 se redovno ocenjuje i zemljama se saopštava ako u nekim segmentima stagniraju ili nazaduju.
Francuskih sedam koraka
To je prilično razrađen i dobro testiran proces na kraju koga, kao velika nagrada, dolazi punopravno EU članstvo.
Tokom vikenda je evropsko izdanje „Politika“ objavilo francuski nezvanični dokument poslat na razmatranje drugim državama-članicama EU, koji sadrži predloge za reformu proširenja. Ona se zalaže za promenu trenutnog procesa u skladu sa četiri principa: čineći ga postupnijim, namećući jasne i lako proverljive uslove za prelazak iz jedne faze u drugu, povezujući prolazak svakog testa sa opipljivim ekonomskim koristima i uvodeći pretnju da se proces može preokrenuti.
U teoriji to deluje kao značajna promena, piše „Blumberg“. Francuska predlaže sedam koraka u kojima bi se sprovodio proces, a zemlje-kandidatkinje bi pre punog članstva dobijale pristupe odabranim EU programima i fondovima.
Međutim, kako ocenjuje „Blumberg“, u praksi se to ne razlikuje mnogo od onoga što sada imamo. I trenutni proces je reverzibilan dok zemlje ne budu prihvaćene kao članice, kriterijumi za pristup su jasni i EU ima moć da u bilo kom trenutku smanji ili poveća pomoć kandidatkinjama. Sve zemlje Zapadnog Balkana imaju sa blokom sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji reguliše postepeno stvaranje zona slobodne trgovine. Posebni programi EU otvoreni su za ove zemlje, čak i one sa kojima pregovori o pristupanju nisu zvanično otvoreni, navodi „Blumberg".
Što se reverzibilnosti tiče, kaže se u tekstu, primer Mađarske i Poljske pokazuje da države mogu da odbace evropske principe i nakon što postanu punopravne članice, kada je kasno razmišljati o njihovom isključenju.
Šta Markon želi
Ako Makron zaista želi da EU nastavi da se širi, on nema razloga da zahteva predložene izmene pre nego što blok otvori razgovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Ako im se tokom razgovora ponudi određeni vremenski rok pridruživanja, ove zemlje verovatno ne bi imale ništa protiv, preneo je Tanjug.
Prema dokumentu, Francuska želi da Evropska komisija u skladu sa njenim idejama dâ konačan predlog izmena do januara 2020. godine. To je teško izvodljivo, s obzirom na to da je Komisija preokupirana prenošenjem vlasti na novu predsednicu Ursulu fon der Lajen i njene komesare. Mađarska je dobila portfelj proširenja, a njenog kandidata jedan odbor Komisije je odobrio tek juče.
Ukoliko se i ostale članice slože sa francuskim planom, lopta će biti na terenu balkanskih lidera. A što proces duže traje, Makron će biti srećniji — francuski glasači se protive proširenju, ocenjuje „Blumberg“.
Konsenzus među istraživačima koji proučavaju proces pridruživanja, jeste da su se institucionalne promene u novim članicama desile samo zarad članstva, a ne zato što lokalni lideri EU zakone smatraju naročito mudrim ili korisnim. To znači da reforme koje države-kandidatkinje sprovode, zavise od verodostojnosti obećanja o pristupanju, a to je upravo ono što Makron podriva.
Štaviše, sadašnji nivo saradnje sa blokom je dovoljan da zemlje Zapadnog Balkana prosperiraju i ne ometa velike neformalne ekonomije u regionu. Podaci Svetske banke zapravo pokazuju da bogatstvo ovih zemalja ne raste sporije od bogatstva najmlađih EU članica.
„A ono što će EU i Francuska dobiti ako preduzmu takav rizik, svakako nije ono što antimigracijski glasači očekuju. Stanovništvo zemalja-kandidatkinja već emigrira u EU u ogromnom broju. Makronov otpor proširenju je nerazuman i strateška greška. Umesto što popuštaju glasačima, lideri bi trebalo da se podsete zašto širenje ima smisla: između ostalog, spoljne granice EU će biti sigurnije“, zaključuje „Blumberg“.
