Još niko nije izgovorio reč „eutanazija“, ali sudeći po panici onih koji pokušavaju da dokažu da je Makron pogrešio u proceni, pitanje šta raditi kada Severnoatlantski savez konačno pređe granicu pravne sposobnosti, već bukvalno lebdi ne samo u pariskom vazduhu, nego i u evropskom informativnom prostoru.
Agencija „Rojters“ prenosi nezadovoljstvo Berlina Makronovom retorikom: „Ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas u nedelju je upozorio na potkopavanje NATO-a, i to je trenutno konačna reakcija Berlina na kritike predsednika Francuske Emanuela Makrona povodom Severnoatlantskog saveza“.
Britanski mediji, koji se trenutno bave informativnom podrškom londonskom samitu NATO-a, dolivaju ulje na vatru izjavama nezadovoljnih eksperata. Tabloid „Ekspres“ tako navodi mišljenje bivšeg direktora NATO-a za planiranje Fabrisa Potjea:
„Bilo bi mnogo konstruktivnije da je Makron rekao da je spreman da razmisli na koji način se nuklearno oružje Francuske može iskoristiti za odbranu ostatka Evrope, ali on to, naravno, nije učinio. Francuska ima svoju predstavu o tome kada i gde će koristiti svoje nuklearno oružje. Kako možete kritikovati NATO, a da u igru ne uvedete bilo kakvu alternativu?“.
Sumnja u Vašington
Upravo te optužbe visokog, mada, bivšeg funkcionera NATO-a protiv Makrona predstavljaju poklon sudbine za one koji žele da razumeju suštinu sukoba između Pariza i Brisela, a takođe, posredno, i Vašingtona. Predsednik Francuske udario je NATO i lično Donalda Trampa u najslabiju tačku. Pored izjave o „moždanoj smrti“ Severnoatlantskog saveza, on je javno posumnjao u spremnost SAD da ispuni obaveze, predviđene Članom 5 Severnoatlantskog sporazuma (pravne osnove NATO-a). Ako se prevede stav Makrona sa veoma diplomatskog (osim dela o „moždanoj smrti“) i kulturnog francuskog na srpski jezik, onda se on svodi na osnovanu sumnju da će „u tom slučaju“ Vašington jednostavno „odbaciti“ svoje saveznike, posebno ako se uzme u obzir da za SAD takvo ponašanje ne predstavlja odstupanje od američke spoljnopolitičke tradicije.
Podtekst na koji direktno ukazuju evropski mediji (uključujući i britanski Bi-Bi-Si) glasi: spremnost Trampa da izda sirijske Kurde, koji računaju na podršku Vašingtona, verovatno se shvata kao signal slabosti i odsustvo želje da se bore za one kojima su obećali zaštitu.
Makron je kritikovao tu odluku i u svom „skandaloznom intervjuu“ jednostavno doveo svoj stav do logičnog zaključka tvrdnjom da „NATO funkcioniše samo u slučaju funkcionisanja garanta. Rekao bih da treba da preispitamo realnost onoga što stvarno predstavlja NATO u svetlu obaveza Sjedinjenih Država“.
Naravno, kurdske formacije nisu potpisnice Severnoatlantskog sporazuma, ali sa tačke gledišta kritičara to ne znači da nema optužbi protiv SAD, posebno uzimajući u obzir to da je Tramp javno doveo u pitanje američku posvećenost ispunjavanju člana o kolektivnoj odbrani u slučaju napada na jednog od članova Saveza. Takav pristup ljuti funkcionere NATO-a, i Fabris Potje je bio u pravu kada je izjavio: „Čim nestane poverenje u NATO, zaboravite koliko imate tenkova ili aviona — igra je već završena“. Međutim, Makronu je upravo to i potrebno, da se „igra završi“, i radi toga on i „potkopava poverenje u NATO“ — njemu je potrebno da raščisti put svom geopolitičkom projektu — evropskoj vojsci.
Tri pogleda unutar NATO
U stvari, samit Severnoatlantskog saveza u Londonu biće poprište sukoba tri nespojiva pogleda na budućnost vojne saradnje između zemalja Zapada.
Predstavnici SAD će zahtevati da države Evropske unije počnu da isplaćuju četiri odsto BDP-a (to je otprilike 752 milijarde dolara) za vojne troškove, tj. praktično na održavanje NATO-a i kupovinu američkog oružja. Zvaničnici Nemačke, sudeći po izjavama ministra spoljnih poslova Masa, insistiraće ponovo na tome da povećanje troškova nije potrebno, a takođe će kritikovati Vašington i Pariz zbog egoizma. Predstavnici Francuske će kritikovati NATO i promovisati ideju o stvaranju evropske vojske (bez SAD i, možda, bez Velike Britanije) kako bi Evropska unija konačno realizovala strateško viđenje Makrona, koji prema sopstvenom priznanju želi da Evropska unija prizna sebe kao zasebnu „geopolitičku silu“ i „sačuva kontrolu nad svojom sudbinom“.
Lako se može primetiti da je nemoguće pronaći kompromis koji bi svima odgovarao, a politika je svakako umetnost mogućeg i ništa više. NATO umire iznutra, pri tome ne zbog situacije sa Kurdima ili zbog problematične Turske, već zbog toga što njegove glavne članice rasturaju Savez na komade, pokušavajući da ga iskoriste za svoje sebične interese, koji nisu u skladu sa interesima svih ostalih učesnika.
„Istorijski samit u Londonu“, koji će biti održan početkom decembra, pod nadzorom svetskih medija, u stvari može da donese samo jednu od dve moguće odluke. Ili će se članice Saveza konačno posvađati i to javno, ili će pak (što je verovatnije) nastaviti da se prave da se Savez može spasiti, u nadi da će kasnije za njegovu smrt moći da okrive nekog drugog.
Sve su to dobre vesti za Rusiju. Ako čak ni novi napad želje za „borbom protiv ruske pretnje“, koja se ponovo može uočiti na Zapadu, ne dovede do konsolidacije NATO-a, onda to znači da Severnoatlantskom bloku teško da išta još može pomoći.
