Ali suštinsko pitanje danas je — da li Srbi vide „podizanje zida“. Jesu li svesni da smo duboko zagazili u proces razaranja globalnog poretka i da je pred nama nova decenija izazova, kada je nužno odbraniti državu.
Te 1989. godine završen je Hladni rat i nastao je unipolarni svet sa NATO-om kao vodećim svetskim igračem. Ove 2019. godine Zapad je priznao da je i taj poredak, nastao rušenjem berlinskih cigli — odlazeći. Da se već odavno rodio svet u kome Amerika nije ni glavni ni jedini igrač, a da više nema svetskih pomeranja bez Rusije i Kine.
Makronovo priznanje
Pre desetak godina, u Beogradu su proglašavani za političke slepce, zaverenike i zlonamernike okrenute prošlosti svi oni predstavnici intelektualne i političke elite koji su javno tvrdili da EU i NATO neminovno idu ka sopstvenom raspadu.
Ove nedelje mnogo teže izraze upotrebio je najliberalniji evropski faktor i najsnažniji predstavnik tog odlazećeg globalizma u Evropi. Emanuel Makron jasno je svima poručio da je NATO na samrti, a Evropska unija na ivici ponora.
Kako bi još uverljivije moglo da se nacrta nepopravljivim evroentuzijastima da je „francuski zid“ protiv proširenja EU toliko stamen i da niko ne bi trebalo da gaji iluzije da će Srbija za „našeg vakta“ ući u tu zajednicu.
Može li se slikovitije i brutalnije priznati da se svet definitivno i nepovratno promenio?
Neprepoznavanje epohe koja dolazi pokazali su već Crna Gora i Severna Makedonija. Prva se odrekla sopstvenog istorijskog postojanja da bi ušla u NATO — umirući vojni savez. Druga se odrekla i sopstvenog imena da bi ubrzala zvezdani put ka EU, pa se zakucala u Makronov zid.
Buđenje iz EU snova
U bajke i snove da nas sve čeka „evropska perspektiva“, da EU nema alternativu, da samo NATO može da nas čuva, jer smo okruženi zemljama Alijanse — više ne bi trebalo da veruju ni najnaivniji eurofili. A sa tom pričom bi trebalo da prestanu čak i oni koji su plaćeni da evroatlantskim zabludama indoktriniraju građane.
Podizanje „francuskog zida“ zahteva potpuno novi pristup velikom svetskom geopolitičkom potresu, kako nam se ne bi ponovile devedesete.
Setimo se — te jeseni 1989. godine sve zemlje „gvozdene zavese“, pa i svi narodi SFR Jugoslavije, bolje su od Srba naslutili i osetili globalni lom i prilagodili mu se. Komunistička Mađarska je, na primer, prva organizovala višestranačke izbore, na kojima je odmah pobedila antikomunistička koalicija stranaka. Gorbačov je iz Moskve svima slao jasne signale da su velike reforme počele.
Srpski komunisti su u to vreme, dok se Berlinski zid pretvarao u šut, organizovali referendum o izboru predsednika Predsedništva SR Srbije, na kojima se 84 odsto građana izjasnilo za Slobodana Miloševića.
Dok je komunizam padao kao kula od karata, Srbi su istrajavali na putu „socijalističkog upravljanja“. Poznato je koliko nas je sve koštalo.
Nasmešimo se Palmeru
I danas vidimo da je Orbanova Mađarska među prvim zemljama Evrope videla u kom pravcu se stvari kreću, pa su rešili da, žrtvujući i EU solidarnost, prvenstveno zaštite sebe i svoje granice.
Trenutak je, dakle, da otresemo sa grbače višegodišnje zablude o EU Eldoradu koji nas čeka, čim se odreknemo suštinskih nacionalnih interesa. Vreme je da uspostavimo nacionalnu politiku u skladu sa promenama koje donosi kraj unipolarnog sveta i raspad liberalizma.
Zato, kada nam američki diplomata Metju Palmer kaže da ne možemo ući u Evropsku uniju dok ne priznamo Kosovo, možemo za početak samo da mu se nasmešimo.
Te 1989. godine nismo videli pad „Berlinskog zida“, sada moramo da vidimo i shvatimo podizanje „francuskog zida“ i da — odbranimo Srbiju.
U svojim granicama.
