Izjave američkog predsednika Donalda Trampa o povlačenju američkih vojnika iz Sirije imale su kontradiktorne rezultate — širenje američke vojne misije u oblastima bogatim naftom (Raka, Rimelan i pojas od Dejr el Zore, do Haske, koji se nalazi pod kontrolom Kurda).
Dok zvaničnici u Moskvi ističu da je svaka eksploatacija prirodnih resursa jedne suverene države bez njenog pristanka nelegalna i da naftna polja pripadaju sirijskom narodu, te da po ovom pitanju neće sarađivati sa SAD, Vašington sledi svoje interese.
Kako Amerikanci vide Siriju
Specijalista za američke studije Andrej Koškin smatra da, iz perspektive Vašingtona, Sirija, kao suverena država, postoji samo na papiru.
„Amerikance ne zanimaju pravni okviri. Oni ne priznaju Asada kao legitimnog predsednika. Prema njihovom mišljenju, u Siriji ne postoji zakonita vlast, tako da im niko ništa ne može zabraniti“, rekao je Koškin.
I dok su ruski eksperti saglasni da ovakvi potezi SAD narušavaju suverenitet Sirije i negativno utiču na blagostanje sirijskog naroda, koji je iscrpljen dugogodišnjim sukobima na svojoj teritoriji, oni ipak imaju različite stavove o tome šta stoji iza ovakve američke politike.
Neki kao razlog navode istrajnu borbu Vašingtona sa Asadovim režimom i pokušaj da se kroz kontrolu naftnih polja spreči oporavak razrušene sirijske ekonomije, a samim tim i poboljšanje unutrašnja situacije u zemlji.
Ne treba zaboraviti ni političku borbu unutar samih SAD. Donald Tramp već dugo trpi optužbe Demokrata da je povlačenjem iz Sirije izneverio američke interese. Tu je i ekonomska strana, koju potkrepljuje izjava Donald Trampa da se ova naftna polja mogu koristiti za finansiranje američkih akcija u Siriji. Iako se u medijima često provlači tvrdnja da će novac od prodaje nafte završiti u „crnim kasama“ američkih obaveštajnih službi, Koškin se sa time ne slaže u potpunosti:
„Moguće je da američke obaveštajne službe na ovaj način popunjavaju svoje resurse, ali tamo nema mnogo nafte. Sirija je već davno, još pre rata, prestala da bude izvoznik i počela da uvozi naftu. Za vreme rata Islamska država je kontrolisala ova naftna polja i ona su većinom uništena. Sva nafta koja se dobija sa neznatnog dela teritorije, koja se sada nalazi pod kontrolom Kurda, upotrebljava se na unutrašnjem tržištu Sirije. Ta nafta dospeva u male rafinerije koje proizvode ne tako kvalitetan benzin i naftne derivate“.
Podrška Kurdima
Ovaj potez Amerikanaca se može tumačiti i kao svojevrsna podrška Kurdima. Posle odluke Donalda Trampa o povlačenju američke vojske, činilo se da su Kurdi prepušteni sami sebi. Mnogi se sa time ne bi složili. Deo stručnjaka smatra da su sa povlačenjem američke vojske Kurdi izgubili svega tridesetak kilometara u pograničnoj oblasti i da se tu cela priča završava.
Sa ovom tvrdnjom je saglasan i Koškin. On smatra da Amerikanci, prisustvom u oblastima bogatim naftom, pre svega žele da pruže podršku kurdskim formacijama, jer su njima ovi resursi dovoljni, a Sirija se pretežno snabdeva naftom iz Iraka i Irana. Ovoj tezi u prilog ide i činjenica da su Amerikanci doneli odluku o povlačenju malo pre početka turske operacije „Izvor mira“, i to sa onih linija gde su mogli doći u kontakt sa turskom vojskom, a da su zadržali prisustvo oko naftnih polja.
Pored podrške Kurdima, ne treba zanemariti ni podršku drugim militantnim grupama koje su se borile za interese SAD. U tom kontekstu značajna je izjava ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji je rekao da su Amerikancima neophodna ova nalazišta nafte, kako bi pružali finansijsku podršku lojalnim oružanim grupama. Mnogi eksperti smatraju da bi potpuno napuštanje ovog područja značajno ugrozilo američke interese. Postojala bi opasnost da militantne grupe koje su finansirane i podržavane od strane SAD pređu na stranu novih sponzora. Ove grupe su saradnju sa Amerikancima videle kao šansu za kratkoročno ostvarivanje svojih ciljeva, a kada njih više ne bude, potrebno je naći nove saveznike.
Na kraju ne treba zaboraviti ni geopolitičke interese. U tom smislu, interesi SAD su prilično jasni. Na ovaj način Vašington stvara direktnu pretnju Iranu, koji pokušava da izgradi takozvani šiitski pojas, koji se proteže od Irana, preko Iraka i Sirije, do Libana. Koškin objašnjava da se Amerikanci nalaze u osetljivom području za Iran, pored reke Eufrat, kojom on isporučuje robu u Siriju i dalje u Liban.
