Pogibija dva radnika koji su na gradilištu u Čortanovcima pali sa visine od 20 metara, dok su bili u korpi koju je držala dizalica, uz nedavne slučajeve stradalih, ukazuje na to da će na podizanju svesti, pre svega, poslodavaca, morati još prilično da se radi.
Od 2006. godine, kada smo imali 54 smrtne povrede na radu, nismo imali toliki broj do prošle godine kada ih je stradalo 53, rekla je na samom početku ove godine v. d. direktora Uprave za bezbednost i zdravlje u Ministarstav za rad Marina Furtula. Na istom skupu ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević je istakao da je povećanje broja smrtno stradalih na radu alarmantno i da će Vlada Srbije učiniti sve da se taj broj svede na nulu.
Samo trećina poslodavaca poštovala zakon
U prošloj godini su, kako je tada navela Furtula, nadzorom utvrdili da je samo 30 odsto pravnih lica svoj posao obavljalo u skladu sa zakonom. Za ostale su naložene mere za otklanjanje nedostataka, a nekima je čak oduzeta i licenca. To, kao i činjenica da se svake nedelje na sajtu Ministarstva, kao na stubu srama, objavljuje ažurirani spisak svih onih poslodavaca koji nisu radili u skladu sa zakonom, uz proglašenje Godine bezbednosti i zdravlja na radu, međutim, nije dalo očekivani rezultat.
Od toga da broj smrtnih povreda na radu svedemo na nulu još smo izuzetno daleko, uprkos proklamovanoj odlučnosti države da se bori protiv onih koji se ne pridržavaju zakona.
Predsednik Granskog sindikata Građevinarstva u Sindikatu Nezavisnost i član vladinog Saveta za bezbednost i zdravlje na radu Saša Dimitrijević kaže da su, prema podacima baziranim na izveštajima Inspektorata za rad, ove godine od januara do oktobra zabeležene 34 pogibije na radu i da smo se sa najnovijim slučajevima u oktobru primakli broju od 40 smrtno stradalih.
Građevinski sektor je poslednjih godina uzleteo i po najnovijim podacima koje je ovih dana iznela ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović, u Srbiji je danas 50.000 gradilišta u odnosu na 1.200, koliko ih je bilo 2014. godine. Prema Dimitrijevićevim rečima, imamo oko 400.000 registrovanih subjekata, pa 240 inspekcija rada, koliko ih je trenutno u Srbiji, teško to može da isprati. On, međutim, u tome ne vidi glavni problem.
Presude sa minimalnim kaznama
„Prošle godine je podneto blizu 40 krivičnih prijava, a ove godine 27 do 1. oktobra. Nažalost, one nemaju epilog u adekvatnom kažnjavanju, jer kada to dođe do suda, veliki broj zastareva, a izrečene kazne često budu i ispod zakonskih minimuma. Koliko znam, u prošloj godini imamo 600 presuda, od kojih je jedna na godinu ili godinu i po dana zatvora, jedna je na šest meseci, četiri su nanogice, tako da realno, kada pogledate, taj trud Inspektorata za rad se gubi u odlukama pravosuđa“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
On, takođe, ukazuje na to da je prošle godine na osnovu podnetih prekršajnih prijava naplaćeno 270 miliona dinara kazni. Da je, međutim, sudstvo donosilo presude prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, gde su jasno definisane visine kazni, ta cifra je mogla da ide i do pet milijardi dinara, smatra Dimitrijević. Taj ogroman novac je, kako je primetio, mogao da se iskoristi za preventivu, za obuku zaposlenih, za promociju bezbednog rada i sigurno da bi bilo manje nesreća na radu. I ove godine situacija nije bolja i naplata dosad iznosi oko 200 miliona dinara.
Na pitanje šta može da spreči nesreće, on tvrdi da su poslodavci najodgovorniji u sistemu i da na njih upućuje i zakon, ali je izričit u tome da je presudno pridržavati se propisanih zakonskih normi i kaznene politike koja je precizno utvrđena.
„Problem je što se ona ne sprovodi. Postoji Zakon o bezbednosti na radu koji propisuje kazne do dva miliona dinara za određeni prekršaj poslodavca, a sudija po Zakonu o prekršajnom postupku dodeli kaznu od 100.000 dinara, uz obrazloženje da se poslodavac iskreno kaje. Čak i kada je u pitanju Krivični zakonik za odgovornost zbog teške povrede, ili za smrt, propisane su kazne zatvora od tri do 12 godina, a odgovorni dobiju godinu dana, ili nanogicu“, ukazuje Dimitrijević na glavni problem.
Dobar zakon, ali se ne primenjuje
Zato smatra da ništa nećemo postići ako reagujemo samo kada se nešto desi i sabiramo nastradale ljude, ako oni koji treba da vode računa o njihovoj bezbednosti ne budu adekvatno kažnjeni za ono što nisu učinili, a morali su.
Na pitanje šta možemo da očekujemo u novom zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, on kaže da bi, prema onome što je predloženo, zakon trebalo da donese pooštravanje nekih mera, na primer tako što će inspekcija moći direktno da zabranjuje rad onih koji ne poštuju propise. Dodaje, međutim, da je dobar i postojeći zakon.
„Problem je što se on ne primenjuje u punom kapacitetu, i to je ono što dovodi do ovakvih situacija. I taj novi zakon će ostati mrtvo slovo na papiru ukoliko u praksi ne bude primenjivan. I po dosadašnjem zakonu postoji jasna podela odgovornosti, postoje jasne i vrlo velike zaprećene kazne, ali ne možemo da osudimo inspekciju rada koja uradi svoj posao, a onda neko to minimizira zastarevanjem predmeta ili donošenjem presuda koje su ispod svakog minimuma“.
Dimitrijević podseća i koliko puta smo bili svedoci toga da inspekcija zatvori neko gradilište, a da se investitori na to ne osvrću i nastave da grade kao da se ništa nije desilo.
On ukazuje i na problem što u građevini, u potrazi za egzistencijom, uhlebljenje nalaze ljudi najrazličitijih profila koji nisu obučeni za taj posao, pa je bilo i slučajeva da na gradilištima ginu ekonomisti, pravnici. Pogotovo ako je u pitanju rad na crno, gde poslodavac nema svest o odgovornisti prema zaposlenom, niti onu o potrebi da ga prijavi, a kamoli da mu pruži elementarnu zaštitu na radu.
A kad su ljudi u tom poslu iz moranja, kako kaže sagovornik Sputnjika, onda je velika mogućnost da se dese i neželjene, pa i tragične situacije.
