Kada je pre dva i po meseca, po potpisivanju sporazuma o donaciji za poboljšanje vodosnabdevanja u Srbiji, šef delegacije EU Sem Fabrici rekao da su kvalitet vode i snabdevanje od ključnog značaja za građane, pogotovo za njih 600.000 kojima će ta donacija doneti konkretno poboljšanje kvaliteta života, verovatno nije znao za razmere tog problema.
O tome nas je ovih dana obavestio Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“. Od 154 kontrolisana javna vodovoda gradskih naselja u Srbiji, čak 60 nema zadovoljavajući kvalitet vode za piće, i oni su u kategoriji neispravnih. Situacija u Vojvodini je katastrofalna. Od 42 kontrolisana javna vodovoda, voda je ispravna za piće samo u devet. Sadrži upravo ono što ne bi smela — i ukus i miris i boju. Negde je čak 100 odsto fizičko-hemijski neispravna, i još pride 77 odsto mikrobiološki neispravna.
Koliko novca je potrebno?
Procene nadležnih institucija su da u narednim godinama treba izdvojiti oko pet milijardi evra za izgradnju nedostajućih kapaciteta, kako bi se obezbedilo stabilno snabdevanje građana pitkom vodom i zaštitila životna sredina.
„A to, između ostalog, podrazumeva savremenu tehnologiju prečišćavanja vode, ali i otpadnih voda“, kaže za Sputnjik doktorka Ana Mršulja iz Službe sanitarne kontrole vode u Javno komunalnom preduzeću „Beogradski vodovod i kanalizacija“.
Prema svim analizama, godinama unazad, ta najveća fabrika vode u Srbiji može da se pohvali da žitelje Beograda snabdeva vodom koja kvalitetom zadovoljava pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće, ali i međunarodne standarde.
„Tehnologija prerade je ovde presudna i jako brinemo o investicijama i stalno idemo u korak sa tim novim stvarima i u korak sa ostalim evropskim zemljama. Zaista se možemo pohvaliti da smo jedna od retkih prestonica gde se voda može piti sa slavine i da je ona higijenski ispravna i zdravstveno bezbedna za sve namene“, istakla je Mršulja.
Beograd za primer
U toku prošle godine u laboratoriji Službe sanitarne kontrole vode Beogradskog vodovoda obrađeno je 12.000 uzoraka vode, a u laboratoriji Gradskog zavoda za javno zdravlje oko 7.000. Kontrola se, kako je objasnila, svakodnevno obavlja u dva nivoa. Prvi nivo je u pogonskim laboratorijama, gde se 24 časa neprekidno analiziraju osnovni fizičko-hemijski i biološki parametri. Drugi nivo se obavlja u službi sanitarne kontrole vode, gde se obavljaju fizičko-hemijska, mikrobiološka i biološka ispitivanja kvaliteta vode. Treći nivo kontrole obavlja Gradski zavod za javno zdravlje, i on ima sličnu šemu uzimanja uzoraka kao i Beogradski vodovod.
Upravo zbog tog investiranja u tehnologiju, Beograđani piju vodu koja kvalitetom zadovoljava pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće i međunarodne standarde.
Mršulja ističe da je na lokalnim samoupravama da urade šta mogu kako bi kvalitet vode doveli na zadovoljavajući nivo.
Najteža je situacija u Vojvodini, upravo zbog sastava same sirove vode kojom raspolaže, pa je zbog nedostatka adekvatne tehnologije za preradu vode i najnoviji rezultat Instituta „Batut“ o vodi iz tamošnjih vodova poražavajući.
Kritično širom Vojvodine
Zrenjanin, jedan od gradova koji godinama kubure sa tim problemom, na putu je da ga reši.
„Zbog povišenog prisustva arsena u vodi, voda iz gradske vodovodne mreže u Zrenjaninu je od 2004. godine, odlukom Pokrajinske sanitarne inspekcije, zabranjena za piće“, podseća za Sputnjik Siniša Gajin, rukovodilac Službe informisanja i poslovnih komunikacija JKP „Vodovod i kanalizacija“ Zrenjanin.
On je, pri tom, napomenuo da se sam kvalitet vode u gradskoj vodovodnoj mreži nije menjao poslednjih nekoliko desetina godina, od kada se meri kvalitet vode, već su se menjale dozvoljene granice prisustva određenih materija u vodi. Za sve vreme trajanja zabrane, kao i pre njenog uvođenja, zrenjaninski „Vodovod i kanalizacija“ tretirao je vodu pre puštanja u gradsku mrežu i redovno je obavljao analizu vode iz mreže.
„U februaru 2015. godine, nakon raspisane javne nabavke za izgradnju prečišćivača pitke vode za Grad Zrenjanin, potpisan je ugovor između JKP ’Vodovod i kanalizacija‘ Zrenjanin, kao naručioca, i ’Grupo Zilio‘, kao izvršioca usluge. Ugovorom je predviđeno da je obaveza izvršioca usluge da izgradi postrojenje za prečišćavanje pitke vode i uslužno za JKP ’Vodovod i kanalizacija‘ Zrenjanin prečisti vodu, u skladu sa Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće Republike Srbije“, ukazuje Gajin kako su Zrenjaninci odlučili da reše dugogodišnji problem.
Izgradnja postrojenja, kao i izbor opreme kojom će se dobiti voda na izlazu iz postrojenja, kao i njeno održavanje, u nadležnosti je i isključivoj odgovornosti „Grupo Zilio“.
„U toku su završna merenja kvaliteta vode sa izlaza iz samog postrojenja, ali i na više zakonom definisanih mernih tačaka iz gradske vodovodne mreže, kako bi se utvrdio njen kvalitet, čime treba da se potvrdi da je izvršilac ispunio ugovorom definisane obaveze, odnosno da isporučuje prečišćenu vodu u skladu sa Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće. Merenja obavlja ovlašćena laboratorija Zavoda za javno zdravlje Zrenjanin“, ističe Gajin.
Mada se Grad Zrenjanin već sada 100 odsto snabdeva prečišćenom vodom sa postrojenja, voda je i dalje zabranjena za piće, dok se merenjima kvaliteta vode ne utvrdi da su stvoreni uslovi da se zabrana stavi van snage.
A kada građani umesto žute vode sa mirisom hlora konačno, za razliku od stare, dobiju hemijski ispravnu vodu za piće, doći će i do promene cene, koja nije menjana dugi niz godina. Nova će obuhvatiti i uslugu prečišćavanja vode, a konačnu reč o ceni daće Gradsko veće.
Ulaganja u savremenu tehnologiju prečišćavanja vode, naravno, iziskuju ne mala novčana ulaganja, a na lokalnim zajednicama je da odaberu za njih najpovoljniju varijantu. U skoroj budućnosti će, međutim, morati da se ulaže i u postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Njihov tretman je bitan, kako ne bi došlo do prekomernog zagađenja vodotokova i zemljišta, prilikom ispuštanja otpadnih voda u njih.
„Na tome se uveliko i radi i to je neki cilj u narednom periodu, da se sve otpadne vode stave pod kontrolu, ali to je jako velika investicija koja će zahtevati ne godine, već decenije rada, sigurno“, ukazuje Mršulja.
Otpadne vode
A koliko smo tu u zaostatku najbolje govore podaci koje je Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED) iznela nedavno. U Srbiji se godišnje prečisti samo 16 odsto otpadnih voda, ispuštenih u kanalizaciju, a u 168 gradova i opština postoji samo četrdesetak pogona za prečišćavanje, od kojih je većina zastarela.
U Vojvodini, gde je situacija sa vodosnabdevanjem najkritičnija, preradi se tek deset odsto otpadnih voda, a više od 65 odsto industrijskih postrojenja ne prečišćava svoje otpadne vode.
Prema proceni Ministarstva za zaštitu životnu sredinu, Srbija će morati da izgradi skoro 300 sistema samo za preradu otpadnih voda, što će koštati između četiri i pet milijardi evra.
Jasno je da Srbija nije Izrael, koji investira velika sredstva u infrastrukturu i danas prečišćava gotovo 90 odsto otpadnih voda, što je svetski rekord, ali je sigurno da će morati da nađe sredstva za investiranje u nove tehnologije prečišćavanja kako vode, tako i otpadnih voda.
Sa podatkom koji je na skupu u Novom Sadu iznela izvršna direktorka NALED-a Violeta Jovanović — da u 21. veku svakom petom stanovniku Srbije nije dostupna voda iz vodovoda, a da svaki drugi nema kanalizaciju, teško da smo prispeli u Evropsku uniju i među razvijeni svet.
Pogotovo kada se tome doda i onaj da trećina vodovoda do građana ne dobaci ispravnu vodu za piće.
