Jačanje Kine, ekonomsko i vojno, bilo je tema emisije „Svet sa Sputnjikom“, posvećene kineskom jubileju, a gosti emisije, bivši dopisnici Milorad Denda i Borislav Korkodelović, govorili su i o saradnji Kine i Srbije, kao i o tome kakve su pouke Kinezi izvukli iz iskustva Jugoslavije, posebno iz bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine.
„Parada, na kojoj su prikazana najnovija dostignuća kineske vojne industrije, uključujući i raketu ’Dongfeng‘, dometa i do 15.000 kilometara, govori ne samo o tome da Kina ima armiju po visokim svetskim standardima, već i o jedinstvu i spremnosti te zemlje da napreduje putem razvoja socijalizma sa kineskim karakteristikama“, komentariše Milorad Denda, koji je svojevremeno prisustvovao paradi povodom 50. godišnjice NR Kine.
„Do pre dve, tri decenije Kina je vojnu moć imala samo u brojnosti ljudstva, ali ne i u tehničkoj i tehnološkoj opremljenosti, a sada je pokazala da ima vrlo ozbiljne kapacitete da brani svoj priobalni prostor, pri čemu je kineska obala duga oko 18.000 kilometara, kao i da ima respektabilne vazduhoplovne snage“, podseća on.
Međutim, od vojnog jačanja još je impresivniji kineski ekonomski rast. Kako objašnjava Borislav Korkodelović, taj rast je rezultat takozvanog pekinškog konsenzusa, koji je nastao kao reakcija na neobuzdanu neoliberalnu politiku proisteklu iz vašingtonskog konsenzusa koji su formirali MMF i Svetska banka, uz pomoć krupnog kapitala na Zapadu.
Na čemu počiva kineski rast?
Kineski model razvoja društva, prema formuli o kojoj je pisao profesor kineskog univerziteta „Fudan“ Dženg Veivei, zasniva se na tezi da je praksa jedini kriterijum istine ili, kako je svojevremeno kazao nekadašnji kineski lider Deng Sjaoping, „hodamo po vodi tako što opipavamo kamenje“.
„Kinezi počinju sa relativno malim eksperimentima na određenoj teritoriji, odakle izvlače pouke koje pretaču u propise, što je suprotno onom što rade drugi. Tu je, takođe, proaktivna Vlada, koja na prvom mestu ima u vidu interes celog naroda, a treća karakteristika je stabilnost, kao vrhunski princip“, kaže Korkodelović.
Na pitanje šta je u današnjoj kineskoj ekonomiji ostalo od komunizma, Denda ističe da je to sama organizacija Komunističke partije.
„Nakon ulaska Kine u reforme 1978. godine i nakon njenog otvaranja, Deng Sjaoping je, u jeku diskusija o tome da li je ono što Kina gradi kapitalizam ili socijalizam, rekao da nije važno kako zovemo neki sistem — važno je da li on doprinosi moći države i dobrobiti ljudi“, podseća Denda.
Te reforme, napominje, nisu išle bezglavo, ni na brzinu, već u maniru civilizacije koja promišlja i usaglašava.
„U svetu ne postoji ništa slično poduhvatu koji Kina danas izvodi, sa 1,4 milijarde stanovnika, a zbog toga taj eksperiment i sve dobro što on donosi treba samo pozdraviti“, smatra naš sagovornik.
Korkodelović navodi podatak da svake sekunde kineski ukupan domaći proizvod raste za 400.000 dolara, te da je Kina od 1949. godine uvećala svoj ukupan društveni proizvod 300 puta. On se slaže da je važnu ulogu u ostvarenju takvih rezultata odigrala KP Kine.
„To je organizacija koja ima preko 90 miliona članova, a naročito sa dolaskom Si Đinpinga nastupa upravo suprotno onome što se dešavalo u zemljama centralne i istočne Evrope, uključujući i Jugoslaviju. Deng Sjaoping je u prvoj fazi možda i razmišljao o blagom povlačenju partije iz države, ali posle Tjenanmena i posle propasti zemalja socijalizma u centralnoj Evropi oni su zaključili da partija mora da bude što više integrisana u društvo i da postane jezgro privrednog i društvenog razvoja“, objašnjava Korkodelović.
Demonstrante u Hongkongu huškaju sa strane
U osvrtu na proteste u Hongkongu, koji su nastavljeni, uprkos tome što je 4. septembra povučen zakon o ekstradiciji, zbog kog su oni i počeli, Korkodelović kaže da je reč o zakonu napravljenom po modelu kakav Hongkong ima već sa dvadesetak zemalja i teritorija, a koji podrazumeva da se izručuju samo osobe odgovorne i pred hongkonškim zakonom.
„Uzroka za proteste je mnogo, a pre svega su ekonomski, ali i sa strane ih neko huška, što Nensi Pelosi, predsednica Predstavničkog doma, ni ne krije. Pritom, demonstranti su podeljeni — velika većina nije za nasilje, dok je manja grupa njih militantna“, opisuje situaciju sagovornik Sputnjika.
Denda nema dilemu da je Hongkong još jedan prostor sukobljavanja Vašingtona i Pekinga, baš kao i inicijativa „Pojas i put“ koja, kako kaže, nikako nije po volji Amerikanaca.
„Zapad shvata ’Pojas i put‘ kao snažnu projekciju kineske moći i uticaja i u pravu je, ali ta moć i uticaj nemaju zlokobnu konotaciju koja polazi od modernog porobljavanja naroda. Kina želi da svi koji učestvuju u tom gigantskom projektu nađu svoje povoljnosti. A to je opasno za projekat koji je do sada vladao, a koji je značio nametanje sile i dolazio, pre svega, iz Vašingtona i od bivših kolonijalnih sila“, konstatuje bivši dopisnik.
Opadanje američke moći opasnije od kineskog rasta
SAD promovišu sveobuhvatnu konfrontaciju sa Kinom, a prema rečima Dende, objašnjenje treba tražiti u činjenici da je Kina postala druga ekonomska sila u svetu, dok su Amerikanci u protekle dve decenije zabeležili vidljiv pad, ne toliko moći, koliko uticaja: recimo, udeo SAD u globalnom BDP-u na kraju Drugog svetskog rata bio je 50 odsto, 1985. godine iznosio je 22,4 odsto, a danas je oko 15 odsto, dok se Kinezi već približavaju brojci od 30 odsto.
Međutim, sve je više analitičara u svetu koji smatraju da treba opovrgnuti tezu koju plasira, pre svega, američka duboka država — da je kineski rast pretnja svetu.
„Mnogi smatraju da je opadanje američke moći veća pretnja nego kineski rast. Kina i SAD se razvijaju u različitim pravcima. Kina ima svoj model i put, a to je socijalizam sa kineskim karakteristikama. Amerikanci idu posle liberalnog koncepta u konzervativizam, napuštanje ugovora, protekcionizam, ekonomske ratove. I to su dva puta koja ne mogu da se sretnu“, navodi bivši dopisnik, dodajući da Kinezi smatraju da treba stati na loptu i da se mora sarađivati.
Kome smeta saradnja Srbije i Kine?
U okviru „Pojasa i puta“ mesto je našla i Srbija, u kojoj je primetan rast kineskih investicija, zbog čega sve češće stižu zamerke sa Zapada. Kako primećuje Korkodelović, ti „posredni ratovi“ među velikim silama obično se i vode preko manjih zemalja.
„Mi nastojimo da imamo izbalansiranu politiku i mislim da je to dobar pristup. Ne treba sva jaja staviti u jedan koš. Mi smo do sada uspevali da se dobro nosimo s tim izazovom, koji će biti sve veći, jer kod Amerikanaca počinje hladnoratovski odnos prema Kini, oživljavaju antikomunističke lige, koje su postojale 70-ih i 80-ih godina, upravo da bi se bavile Kinom“, kaže sagovornik Sputnjika.
„Kina počinje da biva ’crveni bauk‘ i za zapadne obaveštajne službe i za Pentagon i sve više i za EU. Sa druge strane, Kina je kao voda koja prodire sa svih strana. U svemu tome mi ćemo imati, bojim se, velike probleme, ne samo iz Brisela, nego i iz Vašingtona“, upozorava on.
Bombardovanje SRJ kao otrežnjenje
Denda podseća da saradnja Srbije i Kine ima dugu tradiciju i da potiče još iz vremena Jugoslavije, čije je iskustvo bilo vrlo zanimljivo za Kineze. Međutim, oni su od nas učili i na onome u čemu smo uspeli i na onome u čemu nismo uspeli.
„Važno, i gotovo jednako otrežnjujuće, kao i za Rusiju, za Kineze je bilo iskustvo bombardovanja SR Jugoslavije“, svedoči Denda koji je u to vreme bio u Pekingu, napominjući da Kinezi nikada nisu poverovali da je kineska ambasada u Beogradu bombardovana greškom.
„Kinezi su jako dobro znali američku politiku, ali bilo je otrežnjenje da se tako bezobzirno bombardovanje vrši nad jednom malom zemljom. U tom smislu, oni su počeli ozbiljnije da razmišljaju i kada je reč o sopstvenom pripremanju za eventualne takve situacije“, kaže bivši dopisnik.
Kad je reč o kineskoj podršci Srbiji po pitanju Kosova, Korkodelović objašnjava da Peking insistira na principu teritorijalne celovitosti i zbog međunarodnog prava, ali i polazeći od vlastitih iskustava: Kina ima problem i sa Hongkongom i sa Tajvanom, koji smatra otcepljenom teritorijom, i sa Sinđijangom, gde živi značajna ujgurska manjina, a tu je i pitanje Tibeta.
Pitanje Kosova je, ističe ovaj novinar, globalno, i mnogo je zemalja, od Brazila, Indonezije i Nigerije, do Indije i Irana, koje mogu da predstave problem Srbije kao vlastiti.
