Kako u današnjem sistemu vrednosti pravilno vaspitati decu, da li je pravilno savetovati da na udarac odgovori udarcem ili je bolje da se povuku? Da li izveštavanje o ovom gorućem problemu preventivno deluje ili indirektno podstiče nasilje?
Psiholog Žarko Trebješanin za Sputnjik ističe da se pre svega pravi greška u pristupu vršnjačkom nasilju.
„Kada se dogodi ovako težak, dramatičan slučaj kao što je i ovaj poslednji, mediji dignu uzbunu, pogotovo tabloidi, neprofesionalno se izveštava, otkriva se čak i ime žrtve i nasilnika, objavljuju se slike bez dozvole roditelja, objavljuju se detalji zločina koji su morbidni...
Trebješanin ocenjuje da na neki način mediji i doprinese porastu nasilja.
„Ne verujem da to rade namerno, ali kada se od nasilnika prave crne zvezde po ugledu na rijaliti programe, to šalje potpuno pogrešnu i opasnu poruku. Mediji treba odmerenije i stručnije da komentarišu nasilje i da nikako ne prave heroje od nasilnika, nego da objektivno analiziraju šta se dešava, šta su koreni i šta se može učiniti.“
Naš sagovornik smatra da nema potrebe da se pravi panika, da se poručuje da je sve propalo, nego da se vidi odakle to potiče.
„Naravno da je nasilje u velikoj meri prouzrokovano i neadekvatnim porodičnim uslovima, obično je nasilnik takođe žrtva nasilja u porodici, ali ne može porodica isključivo biti odgovorna i ne može društvo da prebaci kompletnu krivicu na porodicu.“
Iako porodica ima svoj udeo, društvo je i te kako odgovorno. Vršnjačko nasilje postaje mnogo širi i ozbiljniji problem, pogotovo kada je nasilje učestalo i zato društvo mora da primeni odgovarajuće mere.
„Činjenica je da postoje neke mere kao što je ’Škola bez nasilja‘ i slično, koje svakako treba pozdraviti. Ali ono što je problem, jeste da društvo s jedne strane čini napore u tom smeru, a s druge strane u praksi imamo mnogo toga što to poništava, što ostvaruje potpuno suproton efekat i zapravo podstiče nasilje. To su pre svega rijaliti programi u kojima se podstiču svi vidovi nasilja. Od verbalnog, klevetanja, ogovaranja, psovki, pa sve do tuče, odnosno fizičkog nasilja.“
Ako u društvu postoji pogrešan sistem vrednosti u kome se nasilje praktično nagrađuje, sistem u kome oni koji su bezobzirni, nasilni i agresivni uspevaju, a oni koji su dobro vaspitani, koji su skloni da drugom čoveku pomognu, da se ponašaju uljudno, odlaze na margine. To i te kako utiče na decu i omladinu koja imaju pogrešne, negativne uzore.
Trebješanin napominje i da roditelji takođe greše u pristupu.
„Greška je i kada savetuju decu da treba samo da se sklone, da se ne mešaju, da kada vide da se neko bije da se povuku. To nije rešenje, jer deca moraju da shvate da su svi odgovorni, da su i oni na svoj način odgovorni ako vide nasilje, a ne prijave ga, ignorišu ili čak snimaju, objavljuju na društvenim mrežama i slično.“
S druge strane, smatra Trebješanin, pogrešno ih je i savetovati da treba direktno da se umešaju, da odgovore nasilno, jer je ključna poruka da se na nasilje ne sme odgovoriti nasiljem. To je bitno da deca shvate, ali to ne znači da je nasilje dopustivo i da nasilniku treba dozvoliti da zlostavlja žrtvu.
„Rešenje je da shvate da žrtva ima više načina da se suprostavi i da treba da se suprostavi, ali ne nasilno. Zavisi od situacije, ali može na primer da nadmudri, nadigra nasilnika, nekada i nekom šalom da se suprostavi i da izbegne dalju eskalaciju nasilja.“
Zato je veoma bitno, kaže Trebješanin, da cela zajednica, odeljenje, vršnjaci shvate da je nasilje apsolutno pogrešno i nedopustivo, da postoji kolektivni pritisak na onoga ko pokušava da nasiljem nešto uradi i da u svakom slučaju ako primete nasilje da ga što pre prijave. Ne moraju da se direktno umešaju, ali moraju da prijave nekom starijem, nastavniku, obezbeđenju, roditeljima...
„Primetno je da su mladi izgubili empatiju, ne pokazuju više želju da pomognu žrtvi, ali opet se vraćamo na temu uloge medija. Promovišu se nasilje, hladnokrvna ubistva i kod dece se stvara utisak da je nasilje nešto uobičajeno i da nije ništa strašno. Izgubile su se kočnice, empatija, žrtva se posmatra kao meta.“
Trebješanin zaključuje da ne treba zanemariti ni uticaj video-igara, filmova, serija i drugih programa u kojima se takođe podstiče nasilje, od verbalnog, do fizičkog.