Posle Majkla Flina i H. R. Mekmastera, i Džon Bolton je postao bivši, a svet je za to saznao preko Trampovog naloga na Tviteru u utorak 10. septembra.
„Obavestio sam Džona Boltona prošle noći da njegove usluge više neće biti potrebne Beloj kući. Snažno sam se protivio mnogim njegovim predlozima, kao i drugi u administraciji“, naveo je Tramp.
Samo desetak minuta kasnije, preko svog naloga na Tviteru, usledila je Boltonova replika kojom je negirao tvrdnju svog predsednika: „Ponudio sam ostavku prošle noći, a predsednik Tramp je rekao: ’Hajde da popričamo o tome sutra‘“.
Kada je Džon Bolton, „superjastreb“ američkog intervencionizma, imenovan za Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost u martu prošle godine, „Njujork tajms“ je pisao da „čitav svet treba da bude zabrinut“, a ova ocena nije se učinila preteranom. Ne samo zato što je Bolton u prošlosti snažno zagovarao sve američke ratove, već i zato što je, kada je imenovan, demantovao medijske izveštaje u kojima je pisano da je Trampu obećao da neće pokretati nove ratove.
Sada, posle Boltonovog odlaska iz Bele kuće, „pretnja rata širom sveta eksponencijalno opada“, komentar je republikanskog senatora Renda Pola, jednog od najdoslednijih antiintervencionista u američkoj politici. Republikanski establišment, međutim, nije tako zadovoljan.
„Veoma sam nesrećan što čujem da on odlazi“, reakcija je senatora Mita Romnija.
Nije preterano zadovoljna ni druga strana.
„Iznenadni odlazak Džona Boltona predstavlja simbol nereda, koji uznemiruje naše saveznike od prvog dana Trampovog mandata. Stabilno liderstvo i strateško vođenje spoljne politike ključni su za obezbeđivanje američke nacionalne bezbednosti,“ komentar je Nensi Pelosi, predsednice Predstavničkog doma američkog Kongresa i funkcionerke Demokratske partije.
A liberalni magazin „Ekonomist“ dodaje i da Boltonov odlazak, kao znak Trampove želje da postigne veliki spoljnopolitički uspeh tokom ovog mandata, „donosi prednost Iranu, Severnoj Koreji i Rusiji“.
Zašto su se sukobili Donald Tramp i Džon Bolton? Kakvog će uticaja Boltonov odlazak imati na američku spoljnu politiku? I da li je državni sekretar Majk Pompeo najveći pobednik u ovoj situaciji, jer njegov uticaj još više raste, kao što ocenjuje „Njujork tajms“?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić i istoričar Saša Adamović.
„Boltonov odlazak mnogi predstavljaju kao najavu nagle promene američke politike, tumači se i da je to pobeda mejnstrim elite Republikanske i Demokratske partije, koje na njega gledaju kao na radikalnog autsajdera, međutim, osnovni razlog Boltonove smene su, pre svega, lični razlozi“, objašnjava Obrad Kesić.
„Bolton je, naime, izgubio podršku Trampa i njegovog okruženja, uključujući i potpredsednika SAD Majka Pensa, nakon što je otkriveno da je upravo od Boltona procurila informacija da se Pens protivi Trampovoj ideji održavanja samita sa talibanima, što je Pensa stavilo u neugodnu situaciju. Jednostavno, Bolton je samog sebe doveo u poziciju iz koje nije bilo drugog izlaza, osim da ode“.
„Džon Bolton je Trampu bio od velike pomoći u prevazilaženju otpora unutar administracije u vezi sa raskidom Nuklearnog sporazuma sa Iranom“, ukazuje Saša Adamović, podsećajući da je H.R. Mekmastera na funkciji savetnika za nacionalnu bezbednost Bolton zamenio u martu prošle godine, dva meseca pre nego što će se Amerika povući iz iranskog Sporazuma.
„Međutim, u međuvremenu je među njima došlo do neslaganja o brojnim važnim pitanjima, od Severne Koreje, do pregovora sa avganistanskim talibanima, što mnoge navodi na razložan zaključak da Boltonovom smenom Tramp zapravo pokazuje da namerava da kontroliše svoju spoljnu politiku. A to znači da se ovo ne može smatrati pobedom ’duboke države‘, tim pre ako je zaista Bolton svojim isuviše radikalnim pristupom minirao Trampove spoljnopolitičke inicijative“, skreće pažnju Adamović.
Magazin „Ekonomist“ u svojoj analizi navodi da Boltonov odlazak „sugeriše da je Tramp sada raspoložen za sklapanje (spoljnopolitičkih) dilova, uoči izbora sledeće godine“, ali Adamović napominje da „nije Bolton bio glavna prepreka sklapanju ovakvih dogovora. Ta prepreka nalazi se u Kongresu, u Stejt departmentu i Ministarstvu pravde, koji su glavna uporišta te ’duboke države‘, koja sve vreme opstruiše Trampa i njegove spoljnopolitičke namere“.
Uprkos pokušajima Kongresa da od Trampa preuzme rukovođenje američkom spoljnom politikom, Obrad Kesić smatra da su „antiintervencionisti, poput Renda Pola, verovatno u pravu kada kažu da smo sada dalje od vojnih poteza koje bi Amerika mogla da preduzme, nego što smo bili dok je Bolton bio na funkciji, pogotovo kada su u pitanju Iran ili Venecuela, zato što Trampov instinkt kaže da SAD treba da izađu iz ratova koje vode, a ne da pokreću nove ratove“.
Ipak, Kesić dodaje da „Boltonov odlazak neće imati onolikog uticaja na američku spoljnu politiku kao što se tvrdi, zato što je Tramp predsednik koji sam donosi odluke. Primera radi — svi njegovi savetnici bili su protiv samita u Helsinkiju sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, ali se Tramp svejedno odlučio na taj potez“.
Iz tog razloga, ni rast Pompeovog uticaja, koji se sada predviđa („Ni jednog drugog spoljnopolitičkog savetnika Tramp ne sluša kao Pompea, a Boltonov odlazak pruža mu priliku da dodatno poveća svoj uticaj“, ocenjuje „Njujork tajms“) — „ne treba precenjivati, jer ni jedan pojedinac nije toliko bitan u ovoj administraciji. Tramp je pokazao da može da smeni bilo koga u bilo kom trenutku“, kaže Kesić, i zaključuje: „Problem je, međutim, u tome što on nema snage da implementira ono što je dogovoreno, budući da se često nalazi u situaciji da ga sabotiraju same institucije kojima on komanduje“.
