Sve veću platežnu sposobnost Kineza na svojoj koži su bukvalno osetili magarci. Zbog toga što „eđao“ može da priušti sve veći broj Kineza, broj magaraca u Kini se prepolovio u poslednjih 25 godina.
Povećana potražnja Kine za magarcima dovela je do toga da se cena magarca u Turkmenistanu učetvorostručila, a ogroman rast cena magaraca doživeli su i ljudi u Africi.
Magarci su kao tovarne životinje mnogo bitni u poljoprivrednoj proizvodnji — magarcima se dopremaju poljoprivredni proizvodi na pijace u srednjoj Aziji i Africi, pa je iznenadni pad njihovog broja i porast cene doveo do destabilizacije poljoprivrede u zemljama osetljive privredne ravnoteže.
To je dovelo i do toga da su Burkina Faso i Niger zakonski zabranili izvoz magaraca u Kinu. A pojavilo se i crno tržište magarećih koža.
To što se dešava sa tržištem magaraca paradigma je koja pokazuje kako će da izgleda svet kada prosečan Kinez sustigne život prosečnog zapadnjaka.
Ši Ming, novinar i publicista koji je rođen Pekingu, a živi u Nemačkoj, to je nedavno objašnjavao na švajcarskoj nacionalnoj televiziji, prenosi RTS.
Ming tvrdi sledeće — kada bi prosečna kineska porodica posedovala ono što poseduje dobrostojeća nemačka porodica: kuću, vikendicu i dva automobila i kada bi jela onoliko mesa koliko jede nemačka porodica više srednje klase — planeta bi stala.
Možda ne bukvalno, ali nestalo bi stoke za uzgoj, nestalo bi betona za kuće, nestalo bi limova za proizvodnju automobila...
Ono što je 1998. godine zvučalo mnogo besmislenije nego 1958. godine — sada je postalo realnost.
Budućnost je stigla — Engleska je nadmašena, Amerika je dostignuta.
Budućnost koja se najbolje čita sa magarećih koža.
