Obožavam košarku! Oduvek. Ne znam da li je to počelo kada sam kao klinac načuo da je Radivoj Žućko Korać najveća faca u gradu i čovek koji je u Beograd prvi doneo ploču Bitlsa, a ja sam bio (i ostao) lud za Bitlsima, čak i u predškolskom uzrastu... Ili je verovatnije da sam shvatio kako imam dve leve noge za fudbal (a nisam levak), pa mi je bilo mnogo pametnije da se što pre prebacim na neki drugi sport.
Koš na kaljavoj peći
Prva košarkaška slika koje se jasno sećam bila su slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića u polufinalu Olimpijskog turnira u Meksiku (verovatno pre toga nismo ni imali televizor). Pogodio je. Pobedili smo SSSR i igrali finale sa SAD, a ja sam najvišu srednju pločicu na „kaljavoj“ peći u malenom stanu na Novom Beogradu proglasio za koš i celodnevno ciljao loptom prema njoj.
Onda smo se preselili na Zvezdaru, u veći stan, sa širim spektrom priručnih sredstava za kućne rekonstrukcije događaja na Svetskom prvenstvu u Ljubljani. Jugoslavija je postala prvak sveta. Nezamislivo! Mnoge današnje realnosti tada su bile nezamislive. Cela planeta verovala je u spuštanje čoveka na Mesec, ali bi vas u to vreme verovatno proglasili ludakom da nekome kažete kako će se jednoga dana Svetsko prvenstvo u košarci odigrati u Kini, kako će homosapiensi veći deo dana provoditi gledajući u telefone, ili kako će se odrasli ljudi vozikati trotinetima po ulicama gradova... I da će se dve zemlje sa najjačim košarkaškim rivalitetom sa ove strane Atlantika tek tako raspasti... Još manje bi vam verovali na tvrdnju da posle raspada Jugoslavije jedan njen manji deo ima šanse da ostane u vrhu i uzima svetske titule. A upravo to se dogodilo.
Bek u telu plejmejkera
Čim sam dovoljno porastao, počeo sam da treniram košarku. Neki kažu da nisam bio loš, ali realno, bek šuter zarobljen u telu plejmejkera, koji skoro da ne vidi na jedno oko!? Nisam imao šanse i napravio sam prvi bend. Ipak, ostao sam zaluđen i uvek pratio basket kao manijak. Bio sam 1998. godine u Atini, kada je jedna oslabljena selekcija zapušila usta „stručnjacima“ i donela još jednu titulu. (Dejan Bodiroga je i dalje ubeđen da sam ja smislio onu pesmicu „Mi imamo svoga Boga...“ Nisam, časna reč!) Pripala mi je čast i da urlam sa mikrofonom na dočeku heroja iz Indijanapolisa, koji su ponovo osvojili svetski vrh i usput pobedili NBA zvezde na njihovom terenu. Razveseljeni milioneri su sirotom umetniku tom prilikom pocepali omiljenu majicu, ali neka... Kada naprave takvu stvar, zaslužuju svaki oblik ispoljavanja radosti.
Počinje! Čekamo nove radosti i neka nova cepanja.