Ono što bi, valjda, trebalo da bude utešno, u izveštaju stručnjaka koji je objavio „Vorld voter rizrv“ (World water reserve), prognozirano je da se u narednih 10 godina, verovatno, neće voditi ratovi za vodu. Nestašice će „samo“ povećavati nestabilnost i sukobe unutar i preko državnih granica.
Potrošnja vode u svetu više je nego udvostručena od 1960. godine i ne pokazuje znakove usporavanja. Svake godine se za potrebe poljoprivrede, industrije i snabdevanje stanovništva potroši 80 odsto raspoloživih količina.
Sve dublji jaz između ponude i potrošnje vode države čini sve ranjivijim, pogotovo u slučaju suše. Rast stanovništva, socioekonomski razvoj i urbanizacija konstantno povećavaju potrebe za vodom. Ukoliko se na to doda i nepredvidiv uticaj klimatskih promena, dodatno pogoršanje je izvesno ako države nešto ne preduzmu.
17 najugroženijih
Najnoviji izveštaj Svetskog instituta za resurse samo je potvrdio da se u crnim prognozama nije preteralo, jer je stanovništvo 17 zemalja, u kojima živi četvrtina ukupne svetske populacije, pogođeno ekstremnom nestašicom vode. Reč je o državama severne Afrike i Bliskog istoka.
Na takozvanoj listi „vodnog stresa“ od ukupno 164 države tih 17 su najugroženije. One na dnu liste, čije stanovništvo je najmanje suočeno sa nestašicom vode su Island, Jamajka, Liberija i na poslednjem mestu Surinam. Srbija je na 109 mestu.
Svetska banka je ustanovila da će vodno najstresniji region Bliskog istoka i severne Afrike (MENA) imati najveće ekonomske gubitke usled nedostatka vode, koji se procenjuju na šest do 14 odsto BDP-a do 2050. godine.
Ono što je koliko-toliko ohrabrujuće, jeste činjenica da najugroženije države (MENA) ipak nisu iskoristile sve mogućnosti, jer ne koriste 82 odsto otpadnih voda. Dobar primer Omana ukazuje da je to moguće. Ta država, koja spada u 17 najugroženijih, svu otpadnu vodu, dakle 100 odsto, sakuplja, tretira je i ponovo koristi 78 odsto nje.
Lista stresa zbog vode
Sa veoma stresnom situacijom zbog nestašice vode ne suočava se samo 17 država. Označene „visokim nivoom stresa“ su 44 zemlje u kojima živi jedna trećina sveta.
Rezervoari u Čenaju, šestom najvećem indijskom gradu, trenutno su gotovo suvi. Prošle godine su stanovnici Kejptauna, glavnog grada Južnoafričke Republike, jedva izbegli isključenja vode, a godinu ranije i Rim je distribuirao vodu da bi sačuvao oskudne rezerve, ilustrovao je Svetski institut za resurse.
Upravo to pokazuje da se čak i u zemljama koje su nisko na listi „vodnog stresa“, kao 148. Centralnoafrička Republika, njihovi žitelji povremeno suočavaju sa neprijatnim situacijama.
Stručnjaci smatraju da, kao i kod svakog drugog izazova, sve zavisi kako će se njime upravljati. Tako Svetski institut za resurse napominje da su čak i zemlje sa slabim vodnim resursima njihovim pravilnim upravljanjem uspele da obezbede efikasno snabdevanje vodom.
Oman je takav primer. Saudijska Arabija, koja je u vrhu liste najugroženijih, na osmom mestu, osmislila je program nazvan „Kapljica“, s ciljem da u narednoj deceniji smanji potrošnju vode za 43 odsto.
Namibija, jedna od najsušnijih zemalja na svetu, poslednjih 50 godina pretvara fekalnu vodu u pijaću, a Australija je skoro prepolovila korišćenje vode iz domaćih izvora.
Postoji dosta rešenja za smanjenje vodnog stresa, ali stručnjaci u svetu ukazuju na tri najdirektnija.
Otpadna voda nije otpad
Prvo je povećanje efikasnosti poljoprivrede, tako što bi poljoprivrednici koristili seme za koje je potrebno manje vode, ali i poboljšali tehniku navodnjavanja koristeći precizno zalivanje, umesto rasipanja vode po poljima. Drugo rešenje je ulaganje u građevinsku i zelenu infrastrukturu, gde bi i postrojenja za prečišćavanje, kao i održavanje vodnih područja radili u tandemu, baveći se i vodosnabdevanjem i kvalitetom vode.
Treće, ali ne manje bitno rešenje je tretman otpadne vode, njeno recikliranje i ponovno korišćenje. O otpadnoj vodi se mora prestati razmišljati kao o otpadu, već kao o „novom“ izvoru vode.
U suprotnom, problemi sa vodom mogu dovesti ne samo do nestašice hrane i energetskih kriza, već i do ekonomske nestabilnosti, pa tako i nestabilnosti vlada. A onda je mali korak do sporova između država, etničkih zajednica, grupa ljudi zbog korišćenja, potrošnje vode ili kontrole vodnih resursa.
Prema podacima od pre dve godine, više od 800 miliona ljudi nije imalo pristup ispravnoj pijaćoj vodi, a više od 2,5 milijardi osnovne higijenske uslove. A prema izveštaju UN, broj žitelja Zemlje 2050. godine će porasti sa sadašnjih 7,8 milijardi na 9,8.
Ako je 20. vek bio bitka za naftu, 21. je već uveliko prepoznat kao bitka za pijaću vodu.
Zato i ne čudi mogućnost ratova zbog vode, jer sukobi zbog nje postoje od kada i civilizacija. Sa govornice UN pre dve godine je upozoreno da je od 1947. zabeleženo 37 takvih sukoba.
Za tri godine 41 sukob zbog vode
Po računici instituta „Pacifik“ u Oklandu, od 2010. do 2013. godine zbog vode se u svetu vodio 41 oružani sukob, koji je naizgled bio verski, politički i ekonomski, ali je u suštini to bila borba za pijaću vodu.
Prema hronologiji tog instituta, prvi takav sukob zabeležen je još 431. godine pre nove ere, kada su Spartanci optuženi da su izazvali epidemiju kuge u Atini, pošto su tokom Peloponeskog rata zagadili vodu u njihovim cisternama.
I nisu prestajali do danas. Hronologija nije zaobišla ni naš region, kada su se 2001. godine tokom sukoba Makedonaca i Albanaca oni borili i za kontrolu nad izvorom Rašče i rezervoarima koji snabdevaju Skoplje vodom.
U Južnom Darfuru je 2017. godine bilo 70 mrtvih u sukobima između poljoprivrednika i stočara zbog izvora slatke vode, a 2014. godine u Nigeriji je iz istih razloga, takođe, u sukobu poljoprivrednika i stočara, bilo više od 1.000 ubijenih.
Koliko god bi to nekada zvučalo neverovatno, voda je za svet pogonsko gorivo, ništa manje važno od nafte, ili možda i važnije. Naprosto, ona je nezamenjiva. Makar u doglednoj budućnosti.
