U vremenu kada je smrt poznatog čoveka vest o koju se otimaju mediji, iz uverenja da svi vole da čitaju detalje o tuđoj patnji i gubitku, odlazak scenariste Gordana Mihića na trenutak je delovala kao izuzetak od tog pravila: prvo je sahranjen u krugu najuže porodice, a tek potom je njegova ćerka Ivana Mihić obavestila javnost o Gordanovom odlasku. I bez obzira što taj odlazak iz mnogo razloga neće ostati „medijski nepokriven“ i nepropraćen brojim sećanjima prijatelja i izvodima iz raskošne biografije, ima uistinu nečeg visoko umetničkog i otmenog u ovom redosledu, nečeg što je Gordan Mihić, taj veliki gospodin srpske umetnosti, potvrđivao ukupnim svojim delom i životom. Otuda se čini sasvim izvesnim da je njegov tihi odlazak — zapravo njegov i izbor i stav.
Pisac i scenarista, univerzitetski profesor i erudita, autor antologijskih ostvarenja „Pas koji je voleo vozove“, „Srećna nova 1949“, „Siroti mali hrčki“, „Crna mačka, beli mačor“, „Balkan ekspres“, „Sivi dom“, „I Bog stvori kafansku pevačicu“, „Kad budem mrtav i beo“, „Tango argentino“, „Dnevnik uvreda“... Mihić je svedočio o jedinstvenom paradoksu: što je njegovo delo više dobijalo na vrednosti i značaju, njega lično je bilo sve manje u javnom životu, naročito u medijima koji su sve više postajali ono što on nije želeo da postane njegova umetnost. I mogli bismo reći da je Mihić dobio tu bitku: bilo ga je samo onoliko koliko je on hteo i samo onda kada je on odlučio da ga bude.
U jednom od tih retkih trenutaka, na filmskom festivalu Kustendorf pre dve godine (koji mu je odao počast upriličivši restrospektivu njegovih filmova), Mihić je, u razgovoru za Sputnjik, mećavničku hladnoću „ugrejao“ sećanjima na neke važne trenutke iz života. U tu toplinu uneo je i malo oporosti, idući korak dalje od čuvenog grčkog poete koji je (samo) iščekivao varvare: Gordan Mihić nam je objasnio da varvari neprekidno dolaze.
U znak sećanja na velikog umetnika prenosimo u celini taj razgovor koji smo vodili u ulici „Prokleta avlija“. Na toj adresi je bilo prirodno da prvo pitanje bude ono o osećanju sveta...
„Pitanje osećanja sveta je pre svega pitanje duše, to da li možete da opstanete u svetu ako nemate brata, nekog svog… U vreme mog detinjstva svi smo bili isti, niko ništa nije imao. Bilo je svejedno da li ću u školu otići bos ili u maminim cipelama, da li ću imati šta da obučem. Meni je bila značajna igra i učestvovanje u nečemu što bih nazvao podržavanjem ljudske duše.“
Sećajući se odrastanja, siromaštva i želje za upoznavanjem sveta knjiga, Mihić je kao važan trenutak u izboru buduće profesije izdvojio jedan rođendanski dar:
„U maloj Sokobanji za rođendan sam dobio knjigu ’U susret opasnosti‘. Veoma mi se dopala. Pomišljao sam tada kakav je to ’susret‘, šta li će biti… To neko čudo je nastavilo da se događa u mom životu, u različitim periodima moga bavljenja filmom, pozorištem… Ponekad su se u stvarnosti događala zaista prava čuda, sklapale se neke kockice… Sve se u mom životu događalo zbog vere i žena mi se zove Vera. Vera u posao mora da postoji bez obzira na to koliko imate godina. Morate imati osećanje da to što radite nije uzalud i da je iskreno.“
Da li ste s istom tom verom ušli u posao sa Živojinom Pavlovićem i da li ste znali da će uslediti ono što se i danas smatra najblistavijim stranicama domaće kinematografije?
— Moram da vam priznam da nikada nismo razmišljali o uspehu. Mi smo voleli da se igramo, da radimo stvari koje niko od nas ne očekuje. Hteli smo samo da dokažemo da čovek koji u nešto veruje, koji iskreno i strasno nešto želi, može svojom dušom to da dovede do kraja.
Kako je došlo do saradnje sa Živojinom Pavlovićem, kako nastaje crni talas sa svojim politički nepodobnim pričama, u vremenu koje je politički prilično opasno?
— Imao sam dva igrana filma iza sebe, ali sam te godine otišao u Pulu ne kao autor, već kao novinar-izveštač. Ali, desi se zemljotres u Skoplju i festival se zbog žalosti odloži na nedelju dana. Tu upoznam Žiku Pavlovića, takođe novinara i od duga vremena počnemo da pričamo. On kaže da je gledao film „Doći i ostati“, da tu ima nešto što mu se sviđa i pita me da li imam neku temu za njega. I ja kao iz rukava kažem za Džimija Barku — „Kad budem mrtav i beo“ i „Buđenje pacova“. I Žika, kako bi rekli današnji klinci, odlepi. Dođemo u Beograd i nekako uspemo da to snimimo mimo državnih institucija. Napravimo oba filma. Ne znam da li je država bila zbunjena, da li nije znala šta s tim, ali puštali su nas. Oni su finansirali filmove protiv države.
Da li mislite da je ta država tako bila pametnija?
— Mislim da jeste. U vlasti su bili obrazovani ljudi, poput urednika „Borbe“ Slobodana Glumca, koji je govorio tri svetska jezika, prevodio Hajnea, koji su snažno verovali da se mora podržati umetnost i da se moraju otvoriti sva vrata. To je Žika kasnije nazvao Periklovim dobom naše umetnosti. Zahvaljujući tim ljudima koji su želeli da otvore duše mladih ljudi, da čuju šta oni misle i govore, nezavisno od Josipa Broza i dogmata oko njega, mi smo mogli da radimo. To je zaprepašćujuće, meni u svetu niko ne veruje da se to moglo dogoditi, ali država je finansirala filmove protiv sebe. Nikad nismo govorili — jao, gde ćemo naći pare. Nismo imali takve probleme.
Niste, dakle, osetili posledice?
— Ja nisam, ali bilo je ko jeste, Laza Stojanović, Makavejev je istrpeo veliku represivnu meru, Žika je na FDU smenjen sa katedre… Ali, među nama je nastavljao da postoji duh otpora. Ne morate vi da se nosite sa idejom o otporu, vi to sami u sebi osećate. To ne može niko da vam zabrani.
Vašu karijeru obeležio je i susret sa Kusturicom. Mnogi ne znaju da vam je Emir, tada student, nudio da uradite scenario za film „Sećaš li se Doli Bel“, ali vaša saradnja ipak počinje tek sa „Domom za vešanje“?
— Emiru se dopao „Kad budem mrtav i beo“ i kako mi je tada rekao, znao je napamet „Sirote male hrčke“. Voleo me je kao pisca, ali ja nisam poznavao taj svet Sarajeva, taj šmek i rekao sam da ne znam to da napišem. Tek treći film smo uradili zajedno. Uradili smo posle i „Crna mačka, beli mačor“ i još osam projekata, od kojih mnogi još nisu realizovani.
Pre dva meseca počeli ste zajedno sa Kusturicom da radite Don Kihota?
— To nije Don Kihot, već jedna od priča koja se pripoveda u pauzi dok se Don Kihot prebijen oporavlja i sprema za nova dela. Priču smo nazvali „Dva prijatelja“. Ja sam napisao prvu verziju, Emir sada radi drugu. Šta će s tim biti ne znam, ali nadam se da će biti nešto, jer je i posle 400 godina Kihot tako inspirativan.
Da li ste slučajno izabrali baš tog junaka i da li bi se i za Vaš rad moglo kazati da je bio hvatanje ukoštac sa vetrenjačama?
— Jeste na neki način. U ponovnom čitanju shvatio sam da on nije neka zamlata i da su sve te utvare protiv kojih se bori zapravo realne. Don Kihot je jedini koji vidi pravo stanje stvari i koji u duši ima potrebu da se suprotstavi. Zaprepašćujuće je da posle 400 godina imate takvu i toliku savremenost, takvo bratstvo po pitanju ugroženosti duše, ljubavi, po pitanju potrebe da se suprotstavite nečemu što je tiranija, bespuće, beznađe. Taj duh opstanka je nešto što nas povezuje.
Kako smo došli u to „vreme tiranije“ i u ta „bespuća“, kako nam se to desilo?
— Mislim da nam se nije iznenada desilo, da se kroz ljudsku istoriju to bezbroj puta desilo. Ako čitate Tukidida, Plinija, rimske istoričare, ako pogledate srednji vek, ako znate šta se dešavalo sa najezdama varvara, vidite da se sve ciklično ponavlja. Varvari neprekidno dolaze. Bez obzira odakle, bez obzira u kakvom su ruhu, bez obzira šta nose kao oružje, topuz ili raketu. To su varvari i uvek protiv njih postoji grupa ljudi koja se neće predati. Ma koliko da ih je malo, moraju da se bore.
