Kako je rekao Bibilov, Južna Osetija namerava da se obrati Evropskoj uniji i Ujedinjenim nacijama, kao i zemljama s kojima Južna Osetija ima diplomatske odnose, sa zahtevom da se ti događaji proglase za genocid.
Još 2007. godine, parlament u Južnoj Osetiji doneo je odluku da događaje iz 1920. godine, kada je vojska menjševika iz Gruzije napala tu teritoriju, proglasi genocidom. Prema saopštenju parlamenta, tada je broj onih koji su ubijeni i koji su poginuli bežeći preko planina dostigao 5.300 osoba, što je 6-8 odsto ukupnog stanovništva Južne Osetije. A da li postoje planovi da se događaji iz 2008. godine proglase za genocid?
— Događaji iz 2008. godine su neodvojivi deo procesa koji su se odvijali 1920. godine. Sam naziv vojne operacije koju je Gruzija provodila, „Čisto polje“, ukazuje na to da je postojala namera da se izvrši genocid nad osetinskim narodom. Bes s kojim su ubijali izbeglice na skretanju prema „Putu života“, kako smo ga prozvali, zatim intenzitet bombardovanja Chinvalija, naselja, kao i broj poginulih, može se okarakterisati jedino kao genocid.
Devedesetih godina je spaljeno i u potpunosti uništeno 101 selo. Da ne govorim o ubijenima i šteti koja je naneta. A najvažnije su ljudski životi koje smo izgubili u tom periodu. Ja ne pravim razliku između genocida iz 1920. godina i genocida koji je počinjen 2008. godine.
Naravno, 1920. godine bilo je mnogo više ljudskih žrtava. Za nas je genocid i 500 poginulih u odnosu na broj stanovništva. To je možda ništa za narode koji broje 10 ili 20 miliona ljudi, ali za tako malobrojnu etničku grupu, kao što su Osetini — to je genocid.
Koji je put za proglašenje događaja iz 2008. genocidom? Da li će biti predložen neki zakon?
— Da. O tome se vode razgovori. Ali danas imamo prikupljene sve podatke o genocidu iz 1920. godine, i parlament Južne Osetije je Državnoj dumi Rusije uputio deklaraciju koja će proglasiti da je izvršen genocid nad osetinskim narodom.
Da li ćete slične zahteve uputiti i parlamentima drugih zemalja?
— Pre svega, uputićemo deklaracije zemljama koje su priznale našu nezavisnost. I naravno, poslaćemo dokumenta Evropskoj uniji. Od njih ne očekujemo nikakvu reakciju, ali ćemo obavezno poslati dokumenta i njima i Ujedinjenim nacijama.
Kada se to može očekivati?
— Do stogodišnjice obeležavanja genocida.
Govorili ste o merama koje očekujete od Gruzije, odnosno o uslovima za miran suživot. Osim priznavanja genocida, spominjali ste memorandum o neprimenjivanju sile, kao i priznavanje nezavisnosti Južne Osetije. Na kakve kompromise je spremna Južna Osetija? Kakve korake ste vi spremni da napravite u tom pravcu?
— A šta da učinimo, kad još nije potpisan ni memorandum o neprimenjivanju sile? Mi preduzimamo korake kad je reč o svim etničkim Gruzinima koji žive u Južnoj Osetiji. Oni slobodno putuju u Gruziju, a njih posećuje rodbina. Napravili taj korak prema njima, a smatram da sledeći koraci treba da dođu od strane gruzijskog rukovodstva.
Svi gosti koji dolaze u Južnu Osetiju primećuju napuštena i razrušena gruzijska sela. Da li postoji mogućnost povratka gruzijskog stanovništva, koje je tu živelo ranije?
— To je moguće koliko i povratak Osetina u Gruziju, koje su oni prognali sa te teritorije. Što se tiče stanovništva — u Južnoj Osetiji odlično žive etnički Gruzini koji sebe smatraju delom Južne Osetije. Oni rade i u državnim institucijama, i žive kao i cela Južna Osetija.
Južna Osetija je multietnička država. Tu žive mnoge nacionalnosti. Gruzini su drugi po brojnosti, ovde i živi mnogo i ne osećaju diskriminisani, niti su ljudi drugog reda, kako je predstavljeno u Gruziji. Oni su punopravni građani Republike Južne Osetije.
