Sovjetski naučnici su postavili ambiciozne ciljeve — da prouče najstarije stene na našoj planeti i istraže procese koji se odvijaju u njima. Kako bi ostvarili svoje planove, oni su morali da buše više od 12 kilometara u Zemljinu utrobu, a do danas niko nije uspeo da prevaziđe tu dubinu.
Radovi na Koljskoj ultradubokoj bušotini u blizini grada Zapoljarnija u Murmanskoj oblasti trajali su do 2008. godine. Za to vreme, naučnici su došli do mnogih otkrića, a čak su se suočili sa „nepoznatim“, otkriva u intervjuu za Sputnjik glavni geofizičar Naučnog centra „Koljska bušotina“ Sergej Pevzner.
„Prvi put sam se našao kod Koljske bušotine u oktobru 1992. godine, a počeo sam da radim na tom jedinstvenom objektu početkom jula 1993. godine. Stoga o onome što se događalo do tada znam iz publikacija i arhivskih izvora, kao i iz priče ljudi koji su započeli taj projekat, i koji su učestvovali u sprovođenju svih njegovih faza. Imao sam sreću da ih upoznam, a s nekima od njih sam čak i radio“, kaže Sergej Pevzner.
Trka pod zemljom i u svemiru
Prema rečima našeg sagovornika, Sovjetski Savez je imao nekoliko ciljeva kad je pokrenuo iskopavanje na Koljskoj bušotini. Predstavnici fundamentalnih nauka o Zemlji želeli su da prouče najstarije stene na našoj planeti i procese koji se u njima odvijaju. Osim toga, država je želela da dobije primenjene rezultate, koji bi mogli da pozitivno utiču na njen ekonomski i industrijski razvoj — na primer, otkrivanje novih nalazišta rude bakra i nikla.
„Sa moje tačke gledišta, drugi razlog je bio značajniji. Početkom šezdesetih godina, u SSSR-u, kao i u drugim zemljama, počeli su da se pojavljuju veliki projekti, povezani sa traganjem za novim izvorima mineralnih sirovina. Čovečanstvo je krenulo u osvajanje mora i dna svetskog okeana. Tehnički je to postalo moguće baš u to vreme“, ističe Pevzner.
Štaviše, on upoređuje interesovanje za istraživanje dubine Zemlje u raznim državama sa željom čovečanstva da osvoji svemir u tom periodu.
„SAD su 1961. godine pokrenule realizaciju projekta ’Mohol‘. Napravljen je bezuspešan pokušaj da se morskim bušenjem dostigne Mohorovičićev diskontinuitet, koji, prema savremenim predstavama o strukturi planete, odgovara granici Zemljine kore sa omotačem jezgra. Maksimalna dubina jedne od bušotina je iznosila 183 metra (na morskoj dubini od 3.500 metara). Projektom je potvrđeno da je bušenje pod vodom u principu moguće, i pokrenut je novi program bušenja morskog dna — DSDP, čiju je realizaciju započeo svetski poznati istraživački brod za bušenje ’Glomar čelendžer‘. U ekspedicijama su aktivno učestvovali i sovjetski naučnici“, objasnio je geofizičar.
Sovjetski Savez nije zaostajao za njima. Godine 1962. na teritoriji Kazahstanske Sovjetske Socijalističke Republike započeto je iskopavanje dve ultraduboke bušotine, Aralsorske (SG-1) i Bigžaljske (SG-2), koje je završeno 1971. godine. Dubina prve bušotine je iznosila 6.806 metara, a druge 6.700 metara.
Godine 1965. razvijen je složeni naučno-tehnički program, za proučavanje duboke strukture Zemljine kore. Iskopavanje Koljske bušotine (SG-3) započeto je 24. maja 1970. godine.
„Iste godine u SAD, u Oklahomi, započeto je iskopavanje bušotine Baden junit, koja je za 545 dana dostigla dubinu od 9.159 metara. To je bila najdublja bušotina na svetu sve do 1974. godine, kada je u SAD završeno iskopavanje nove bušotine Berta Rodžers, koja je dubinom od 9.583 metra nadmašila prethodnu. Taj rekord je oboren 6. juna 1979. godine, kada je iskopana Koljska ultraduboka bušotina, koja je dostigla dubinu od 9.584 metra. Dakle, 2019. godine se obeležava 40. godišnjica trijumfa nacionalne ideje i tehnologije“, kaže Pevzner.
Želeli da potpuno probuše Zemlju?
Bušenje i istraživanje Koljske ultraduboke bušotine omogućilo je stručnjacima da rade sa novim podacima koje su dobili.
„Prvi put su istraživanja Koljske ultraduboke bušotine omogućila da se dobiju direktni podaci o strukturi i sastavu dubokih zona drevne kontinentalne Zemljine kore i da se naprave bazni geološki, geohemijski i geofizički preseci. Dobijeni materijali značajno su promenili prethodne modele slojevite strukture kontinentalne Zemljine kore i tradicionalne predstave o prirodi geofizičkih granica“, objašnjava stručnjak.
Pored toga, on opovrgava dobro poznati mit da su sovjetski naučnici, navodno, želeli da potpuno probuše Zemlju.
„Osnovni zadatak dubinskog proučavanja Zemljine unutrašnjosti, kako u SSSR-u tako i u svetu (u SAD i Nemačkoj u prvom redu), bio je detaljno proučavanje strukture Zemljine kore do MOHO diskontinuiteta (granična zona između Zemljine kore i gornjeg dela Zemljinog mantla — omotača jezgra). Istovremeno, razmatrano je dostizanje granice sa mantlom tako što bi se bušilo na mestima gde je Zemljina kora najtanja, a to je u okeanima. Drugim rečima, poenta je bila da se potpuno probije Zemljina kora, a ne planeta Zemlja. Konkrento, ovu ideju su izneli američki naučnici. Nije bio cilj da se Koljskom ultradubokom bušotinom dostigne MOHO diskontinuitet, jer se u njenom području ta granica nalazi na dubini od 35 do 50 kilometara“, kaže Pevzner.
Pronašli „pakao, odakle dopiru glasovi grešnika“
Iskopavanje Koljske ultraduboke bušotine povezano je sa još jednim rasprostranjenim mitom. Dugo se verovalo da su sovjetski naučnici uspeli da zabeleže „glasove grešnika iz pakla“, kada su na dubinu od 12 kilometara navodno spustili mikrofon i ’pokupili‘ čudne zvuke, koji su slični kricima i jaucima. Iako se kasnije ispostavilo da je tu informaciju proširio jedan od lokalnih medija kao prvoaprilsku šalu, pojedinci do danas veruju u to.
„Sigurno nije bilo ’glasova iz pakla‘, niti je iko ikada spuštao ’mikrofon‘ u Koljsku ultraduboku bušotinu. Zbog veoma teških termobaričnih uslova, na toj dubini ne može da radi sva specijalizovana geofizička oprema. A zvuci postoje u svakoj bušotini, kao i u bilo kom delu Zemljine kore. To nisu ’glasovi grešnika‘, nego normalni geološki procesi — pucanje, kretanje tečnosti, brzo i sporo pomeranje Zemljine kore itd. Geoakustične zvuke registruje posebna oprema, jer imaju veoma slab nivo. Analiza tih zapisa nam omogućava da dobijemo mnogo korisnih informacija o stanju geološke sredine oko bušotine“, objasnio je stručnjak.
Zemljina utroba progutala je bušilicu
Na Koljskoj ultradubokoj bušotini jedna od velikih nesreća dogodila se u septembru 1984. godine. Na dubini od 12.066 metara, cev za bušenje se zaglavila i pukla. Bilo je neophodno aktivirati snage za hitno dizanje. Međutim, alat za rezanje stena i nekoliko kilometara cevi zauvek su ostali u Zemljinoj utrobi.
„Takve nesreće se redovno događaju tokom iskopavanja, čak i kada je reč o relativno plitkim bušotinama, i ne može biti nikakvih fundamentalnih naučnih objašnjenja za to, osim osnova nauke o čvrstoći. Često je moguće eliminisati komplikacije koje nastanu nakon takvih nesreća, tako što se, na primer, bušilica izvadi cela, ili u delovima. Dešavalo se mnogo sličnih nezgoda prilikom iskopavanja Koljske ultraduboke bušotine i uspešno su sanirane. Ali ne sve“, dodao je Pevzner.
Jedinstvena bušotina
Do danas je u svetu iskopan veliki broj ultradubokih bušotina, koje su duboke više od 8.000 metara. Tri se nalaze u SAD — Berta Rodžers (9.583 metra), Bejden junit (9.159 metara), Juniversiti (9.159 metara), dve u Nemačkoj — KTB Oberpfaljc (9.901 metar) i KTB Hauptborung (9.100 metara). Pored njih, u Austriji postoji bušotina Cisterdorf (8.553 metra), a i na teritoriji bivšeg SSSR-a Satlinska bušotina (8.324 metra), koja se nalazi u Azerbejdžanu. Značajna je i En Jahinska bušotina (8.250 metara), koja se nalazi u Rusiji.
Međutim, kako naglašava sagovornik Sputnjika, u svetu ne postoji ništa slično Koljskoj ultradubokoj bušotini, a teško i da će biti, jer je svaka ultraduboka bušotina jedinstven objekat, kako po svom geološkom položaju tako i po konstrukciji.
„Nažalost, naša država trenutno nije angažovana na projektima ultradubokog bušenja u naučne svrhe. Jedini projekat koji je u Rusiji u potpunosti realizovan jeste već spomenuta En Jahinska bušotina. Radovi na njoj su trajali od 2000. do 2006. godine. Sa različitim stepenom uspeha završeno je ili obustavljeno još nekoliko projekata, koji su započeti još u SSSR-u. Reč je o Uralskoj ultradubokoj bušotini (SG-4), na kojoj su radovi trajali od 1985. do 2005. godine i dostigla je dubinu od 6.100 metara (projektom je planirana dubina od 15 kilometara), kao i o Tjumenskoj ultradubokoj bušotini, u kojoj je izbušeno 7.502 metra od planiranih osam kilometara“, zaključio je Sergej Pevzner.
