„Da li je budućnost NATO-a dovedena u pitanje zbog raskola između SAD i Turske“, pita se, uz primetnu dozu dramatične zabrinutosti i nemački „Dojče vele“.
A pritom, napominje „Brukings institut“ iz Vašingtona u svojoj analizi, ne samo da je sukob među saveznicima dublji nego ikada, nego je Rusija ta koja sada „oblikuje odnose između SAD i Turske“, iako je „sovjetska pretnja stvorila američko-tursku alijansu. U ironičnom obrtu, upravo bi Rusija mogla da rasturi taj savez“.
Sva ova upozorenja nisu lišena osnova. Naprotiv: uprkos svim američkim pretnjama, prošle nedelje je otpočela isporuka ruskih sistema S-400 Turskoj, Vašington je zbog toga ove nedelje Tursku i zvanično izbacio iz programa borbenih aviona F-35, Moskva već nudi Ankari zamenu u vidu svojih lovaca Su-35, a na sve to i Evropska unija uvodi sankcije Turskoj zbog istraživanja nalazišta gasa u teritorijalnim vodama Kipra.
I još jedan važan detalj na koji ukazuje izraelski „Harec“: „Možda je to samo slučajnost, ali teško da je moglo da bude pogodnijeg momenta za početak isporuke sistema S-400 nego što je to bila treća godišnjica propalog vojnog puča protiv Erdogana.“ Zapad je tada ćutao, „nadajući se da će predsednika zameniti pogodnija grupa generala“, a Erdoganu je „Vladimir Putin prvi priskočio u pomoć. Erdoganov mučni odnos sa zapadnim liderima predstavljao je zlatnu priliku za Putina da oslabi NATO“.
Od tada, ukazuje dalje izraelski list, turski predsednik je svoju vojsku „očistio od oficira koji su sarađivali s NATO-om, zamenivši ih uglavnom antizapadnim lojalistima i povećao je vojnu koordinaciju s Rusijom i Iranom. Njegove obaveštajne službe već godinama vode proiranski zvaničnici“.
Udar na zajedništvo u NATO-u
Koliko je, zaista, dubok rascep između Turske i Zapada i šta ga je izazvalo? Da li će cenu turske nabavke ruskih sistema S-400 „platiti svi NATO saveznici“, kao što upozorava „Dojče vele“? Kakav je geopolitički značaj ovog raskola u alijansi i šta tu Zapad sad može da učini?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili naš nekadašnji šef diplomatije i ambasador u Turskoj Vladislav Jovanović i profesor međunarodnih odnosa dr Srđan Perišić.
Komentarišući upozorenje turskog Ministarstva spoljnih poslova da je izbacivanje ove zemlje iz programa F-35 „greška koja će izazvati nezalečive rane u našim strateškim odnosima“, Vladislav Jovanović ocenjuje da „ovo jeste udar na zajedništvo u NATO-u, ali ne i smrtni udar. Turska će nastojati da održi strukturne veze s NATO-om, ali će taj njihov savez u velikoj meri biti ispražnjen od sadržine“.
„Zapad je veoma uznemiren ovim razvojem događaja, koji se ocenjuje kao tektonski poremećaj u svetskoj geopolitici“, napominje Srđan Perišić, ukazujući da o izuzetnom značaju Turske za severnoatlantsku alijansu govori i to što je Zbignjev Bžežinski ovu zemlju nazivao „geopolitičkim stožerom na južnim granicama SSSR-a, odnosno Rusije. Iako Turska i dalje ostaje u NATO-u, sve ovo što se događa nesumnjivo predstavlja poraz samog NATO-a i geopolitike Zapada“.
Kao ključni događaj u ovakvom razvoju odnosa Turske i njenih NATO saveznika „Sputnjikovi“ sagovornici označavaju puč iz 2016. godine.
„Prelomni momenat bio je pokušaj Erdoganovog ubistva u neuspelom puču pre tri godine. I Erdogan i Turci to su shvatili kao izdaju i promptno su odreagovali kako bi se zaštitili“, kaže Vladislav Jovanović. „Od Amerike nisu dobili ono što su tražili — počev od izručenja Fetulaha Gulena optuženog za organizaciju puča — i tada su se sračunato okrenuli ka severu, ka Rusiji.“
Puč iz 2016. odredio smernice
Srđan Perišić podseća da su „turski generali, sekularno opredeljeni, još 2009. razmišljali da zahlade odnose prema NATO-u zbog američke podrške Kurdima u Iraku. Upravo zbog toga su Erdogan i Gulen, tadašnji saveznici, pokrenuli slučaj ’Ergenekon‘ i čistku ovih generala. Međutim, posle pokušaja puča svi ovi generali, evroazijski nastrojeni, vraćeni su na položaje i tada je i završena dotadašnja neoosmanska, to jest, proamerička turska spoljna politika i počinje ova etapa zbližavanja sa Rusijom i remećenja odnosa sa NATO-om“.
Ovakvom razvoju situacije pogoduje i raspoloženje javnosti u Turskoj. „Brukings institut“, s tim u vezi, navodi da „turska javnost, političke elite i donosioci odluka sve više vide Centralnu komandu američke vojske kao preteću silu“, a ovo potvrđuje i istraživanje javnog mnjenja koje objavljuje turski „Hurijet“, prema kome skoro polovina ispitanih podržava kupovinu ruskog sistema S-400, nasuprot četvrtini koja se tome protivi, pri čemu je — važan podatak — podjednaka podrška i među pristalicama vlasti i među pristalicama opozicije. Uz to, čak 81 odsto Turaka smatra Ameriku glavnom pretnjom, dok svega 11,1 odsto misli negativno o Rusiji.
„Ovo je reakcija Turaka na, po preovlađujućem mišljenju, sramno ponašanje njihovog saveznika u odnosu na predsednika i to je osećanje koje dele i pristalice i protivnici Redžepa Tajipa Erdogana“, objašnjava Vladislav Jovanović, uveren da je turski zaokret ka Rusiji strateškog karaktera: „Sad dolazi do susreta interesa Turske i Rusije i to ne trenutnih i prolaznih interesa, već dugoročnih.“
Srđan Perišić skreće pažnju i na istorijsku paralelu: „Kao što je Staljin izvlačio Tursku Kemala Ataturka iz ralja britanske geopolitike, u čijoj je službi bila tokom čitavog 19. veka, to sada radi Vladimir Putin i sâm nastojeći da Tursku odvuče iz orbite Zapada.“
Zapad će slabiti Erdogana iznutra
Šta u ovoj situaciji Zapad može da učini? „Blumberg“ traži da Erdogan „bude suočen s posledicama svojih odluka“ i ultimativno poručuje da SAD i EU „moraju da odu još i dalje“ u kažnjavanju Turske. „Brukings institut“ pak otkriva da se zbog nedovoljno pouzdane Turske, SAD u istočnom Mediteranu okreću snaženju alijanse s Grčkom, Kiprom i Izraelom, ali upozorava i na posledice takve strategije: „Ne samo da će to Tursku učiniti još i manje kooperativnom u odnosu na SAD, nego će je još više motivisati na blisku saradnju s Rusijom i Iranom... Sankcije će (...) imati neželjenu posledicu utoliko što će Tursku učiniti još zavisnijom od Rusije. U ovom scenariju, doći će do daljeg geopolitičkog repozicioniranja Turske, dalje od Zapada i bliže Rusiji. A odvajanje Turske od Zapada i potkopavanje NATO-a jeste upravo ono što Rusija priželjkuje.“
„Zapad pravi ogromne greške i prema Erdoganu i prema Turskoj. I nastaviće to da čini tako što pravi opoziciju Erdoganu, ali ne od onih stranaka koje su nedavno pobedile na lokalnim izborima u Istambulu i drugim većim gradovima koje su takođe nacionalističke stranke, već pokušajem oživljavanja neoosmanizma bivšeg premijera i šefa diplomatije Ahmeta Davutoglua,“ predviđa Srđan Perišić.
Ovakvu strategiju Zapada, pozivajući se na njegovu višegodišnju praksu, predviđa i Vladislav Jovanović: „Spoljnim pritiscima Zapad ne može mnogo da naškodi Erdoganu i zato će i nastaviti s pokušajima da ga oslabe iznutra.“
Ipak, uveren je Srđan Perišić, „time će samo biti postignut kontraefekat, jer će sadašnja politika evroazijskog zbližavanja s Rusijom biti dodatno utvrđena... Jednostavno, Zapad svojom pogrešnom geopolitikom gura Tursku od sebe. Simbolički, o tome govori i podatak da je Evropska unija uvela sankcije Turskoj 15. jula, dakle, baš na treću godišnjicu puča. To je ogledalo zapadne geopolitike i mislim da će ona u doglednoj budućnosti doživeti težak poraz u Turskoj“.
