Na otkrivanju Spomenika zahvalnosti Francuskoj na beogradskom Kalemegdanu 11. novembra 1930. godine, počasni gost bio je upravo general De Mondezir, već tada nosilac dva srpska ordena — Ordena Belog orla i Krsta Karađorđeve zvezde, a nakon otkrivanja Spomenika, kralj Aleksandar odlikovao ga je i Ordenom jugoslovenske krune.
Te počasti general De Mondezir zaslužio je tokom 1915. i 1916. godine, kao komandant specijalne misije francuske vojske koja je bila zadužena da proceni stanje srpske vojske, koja se u tom trenutku povlačila preko Albanije.
Odabrao Krf
De Mondezir je bio taj koji je odabrao Krf za odredište na kojem će se srpska vojska oporaviti i sa kojeg će krenuti u pobedničku bitku koja je od Solunskog fronta vodila na Soču.
Imenovan za komandanta specijalne misije, koja je trebalo da proceni stanje srpske vojske, od glavnokomandujućeg francuske armije, generala Žofra, De Mondezir je dobio naređenje da mora da spase barem 50.000 srpskih vojnika (u Žofru je verovatno proradila griža savest jer je bio jedan od najljućih protivnika slanja savezničkih vojnika u pomoć Srbiji).
Da bi ispunio zadatak, De Mondezir je vodio očajničku diplomatsku borbu sa italijanskim saveznicima, za koje je u jednom izveštaju zapisao da žele, ako ne uništenje srpskog naroda, onda sigurno uništenje srpske vojske. Morao je da ubedi italijanske vojnike da prestanu sa opstrukcijama u slanju hrane izgladnelim srpskim vojnicima, da ih ne tretiraju kao ratne zarobljenike i da ih puste da uđu u gradove.
Pregovori sa srpskom vladom
Drugu važnu bitku De Mondezir je vodio sa srpskim vlastima i generalštabom — morao je da ih ubedi u potrebu da srpska vojska maršira još 240 kilometara kako bi evakuacija na Krf, koji je odredio kao krajnju stanicu (druga je bila Bizerta u Tunisu), bila uspešna. Ni regent Aleksandar, ni predsednik Vlade Nikola Pašić nisu bili skloni daljem kretanju, ali uz pomoć britanskog admirala Ernesta Trubridža i svojih diplomatskih sposobnosti, tako netipičnih za jednog vojnika, De Mondezir je uspeo da objasni da je luka Medova, gde je bila koncentrisana glavnina srpskih trupa, nepodesna za evakuaciju — imala je plitak gaz i veliki brodovi nisu mogli da uplove u nju, a i austrougarska mornarica je bila preblizu.
Stradanje na Skadru
U Skadru, gde je sednica Vlade Kraljevine Srbije i Vrhovne komande bila održana, De Mondezir je prvi put mogao da se uveri o razmerama stradanja srpske vojske i naroda. Svedočio je o velikoj gladi koja je vladala, bolestima i dezorganizaciji. Međutim, uverio se i o visokom moralu srpskih vojnika.
Potpukovnik D’Alozije, jedan od članova De Mondezirove misije, zapisao je u svoj dnevnik: „Srpski vojnici su umirali od gladi na obodima albanskih sela, iz kojih se čulo kukurikanje petlova, pa ipak nijedan slučaj krađe ili osvete Albancima nije bio zabeležen“.
Nije bilo naznaka pobune unutar jedinica i zato je D’Alozije smatrao da je reorganizacija srpske vojske moguća i izvodljiva upravo zahvaljujući očuvanom vojničkom moralu.
Kada su sve peripetije otklonjene i kada je među saveznicima dogovoreno ko će prevoziti srpsku vojsku, kada se srpska vojska, koristeći poslednje atome svoje snage dovukla do Drača i Valone, evakuacija je počela 17. januara 1916. godine.
Cilj misije je jasan
Uprkos tome što je bio potresen prizorima sa ostrva Vida, De Mondezir nikada iz vida nije gubio cilj svoje misije — oporaviti srpsku vojsku i vratiti je na front. S obzirom da je iz Albanije spašeno oko 125.000 ljudi, ocenio je da je njegova misija više nego uspela i druga faza operacije mogla je da počne.
De Mondezir je predložio da se srpska vojska ne utapa u druge savezničke armije, već da nastupa samostalno organizovana u šest divizija i tri armije, što je Žofr i prihvatio.
U saradnji sa komandantom Istočne armije, generalom Morisom Sarajem, članovi De Mondezirove misije su odredili mesta za logore srpske vojske, a prevoz vojnika počeo je 12. aprila i trajao je 45 dana. Prevoz je obavljen francuskim brodovima, bio je dobro organizovan i nijedan brod nije stradao od podvodnih mina ili lošeg vremena. Time je De Mondezirova misija završena i on je opozvan 24. aprila 1916. godine.
U trenutku kada je pozvan da preuzme vođstvo nad misijom pri srpskoj vojsci general De Mondezir je komandovao 52. pešadijskom divizijom stacioniranom kod Remsa. Bio je iskusan vojnik sa zavidnom vojničkom reputacijom. Rodio se 1857. godine u Rusiji, u gradu Gatčini južno od Sankt Peterburga, jer je njegov otac u to vreme bio angažovan kao inženjer na izgradnji železničke pruge Sankt Peterburg–Varšava. Godine 1876. upisao se na prestižnu Politehničku školu, koju je završio 1878. godine u činu potporučnika iz roda inženjerije.
Operacija kod Jedrena
Septembra 1880. godine imenovan je za poručnika inženjerije. Naredne tri decenije De Mondezir je za francusku vojsku obavio desetine specijalnih i tajnih misija širom sveta koje su mu donele veliko poštovanje u vojnim i civilnim krugovima Francuske. Bio je u misijama u Urugvaju, Madagaskaru, dva puta u Italiji i jednom na Balkanu.
Misija na Balkanu, koju je na sopstveni zahtev sproveo u proleće 1913. godine, nesumnjivo je presudno uticala da francuska Vrhovna komanda upravo De Mondeziru poveri ovaj važan zadatak. Poznavao je geografiju i političke prilike i, još važnije, sve srpske vojne i političke zvaničnike, uključujući regenta Aleksandra.
Srpski vojnici su bili impresionirani njegovim znanjem. U operacijama kod Jedrena koristili su njegovu knjigu o fortifikaciji i opsadnom ratovanju. Pozitivne utiske i korisno ratno iskustvo koje je stekao na Balkanu De Mondezir je pretočio u knjigu pod nazivom: „Souvenirs et pages de route. France, Algérie, Corse, Madagascar, Uruguay, Balkans (1876–1914)“, koju je objavio mnogo kasnije, ali koju je pisao na osnovu svojih dnevničkih beležaka.
