Sudeći prema izveštaju koji je za prvi kvartal ove godine objavila Narodna banka Srbije (NBS), dobrovoljni penzijski fondovi i dalje nisu popularni, ili pristupačni najvećem broju građana Srbije.
Prema podacima sektora dobrovoljnih penzijskih fondova, njihove usluge koristi 195.000 korisnika, što je oko devet odsto zaposlenih u našoj zemlji. U odnosu na period od pre 10 godina, Srbija se nije pomakla s mesta, uprkos oceni zvaničnika da će u narednim decenijama taj vid penzijskog osiguranja biti od veoma velike važnosti i da ga treba propagirati.
Smanjio se broj
Na slabu veru u privatne penzijske fondove ukazuje upravo podatak da je u decembru 2009. godine tadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić konstatovao da oko 213.000 ljudi u Srbiji uplaćuje doprinose u privatne penzione fondove i da treba pojačati napore da ih bude više. Prema podacima NBS, danas ih je čak i manje.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić za Sputnjik kaže da mi u odnosu na svet po tome znatno zaostajemo, a da bi objasnio zašto, on pojašnjava i kako funkcionišu privatni penzijski fondovi.
Svako dobrovoljno odvaja od svojih ličnih mesečnih primanja u taj fond, koji ima pre svega zadatak da očuva tu supstancu i da je uveća ulaganjem tih sredstava fonda u sigurne hartije od vrednosti, ili sigurne biznise. A najsigurnije hartije od vrednosti su one državne, kaže on, uz napomenu da se u tome i države razlikuju.
„U Srbiji su stvari značajno drugačije. Višestruko je niže ulaganje naših ljudi, a zašto je to tako, postoje dva ključna razloga. Prvi je vezan za materijalni status ljudi. Većina nije u poziciji da odvoji deo svojih mesečnih tekućih prihoda da bi uložila u dobrovoljne penzione fondove. Svi, naravno, znamo da nam penzije neće biti bog zna kako visoke, ali većina ljudi pritisnuti nemaštinom, niskim platama, nesigurnošću posla ne opredeljuje se za dobrovoljni penzioni fond“, objašnjava Savić.
Loša iskustva
On ukazuje na još jedan faktor koji utiče na slab odziv ljudi za „štednju“ za stare dane u tim fondovima.
„Drugi, ne manje važan razlog nalazi se u činjenici da smo mi već imali neko iskustvo sa dobrovoljnim osiguranjem, kakvo je bilo sa austrijskim ’Viner štediše‘, gde su mnogi ljudi bili zavedeni činjenicom da je, kao i kod Jezde i Dafine, bio obećan visok prinos i značajno uvećanje u odnosu na uloženi novac u penzioni fond, pa time i značajne penzije kada čovek ode u penziju. Nažalost, taj mehanizam se srušio jer nije bio baš na zdravim osnovama“, ističe profesor Ekonomskog fakulteta.
To je bilo loše iskustvo, poput onog sa piramidalnom štednjom i značajno je, kako kaže, poljuljalo poverenje ljudi u dobrovoljne penzione fondove, koji su naravno privatni.
„Tako da danas mali broj ljudi odvaja u dobrovoljne penzione fondove. To relativno često čine institucije, pre svega državne, koje da bi stimulisale tu vrstu štednje, daju 30-40 procenata tih ulaganja. Ako građanin uloži na primer 100 dinara, one daju 40 dinara da bi stimulisale ljude da ulažu u te fondove kako bi zaživeli, jer su ozbiljna pomoć državnom fondu“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
