„Poenta je da, ako neko sme da kritikuje liberalizam, onda su to samo oni na Zapadu“, kaže dr Milan Igrutinović sa Instituta za evropske studije.
„A spoljnopolitički neprijatelj nema legitimno pravo da se meša u unutrašnje stvari, jer liberalna ideologija i jeste unutrašnje političko pitanje, budući da je jedan od bitnijih stubova i EU i transatlantskih odnosa od 1945. godine, a posebno nakon 1991. godine“, objašnjava Igrutinović.
Prema rečima profesora Fakulteta političkih nauka Časlava Koprivice — problem za Zapad je što pokušava nešto što je kontradiktorno: da privatizuje ono što je opšta tekovina, a sasvim slučajno je nastalo na Zapadu i sada pripada svima.
„Od liberalizma su napravili neku vrstu sekularne pseudo-vere“, zaključuje Koprivica u emisiji Svet sa Sputnjikom.
Rusija na klupi za dežurne krivce
Nije u pitanju samo ideološki spor nego, smatra Koprivica, i činjenica da je Rusija od 2014. godine na klupi za dežurne krivce, pa je ovo bio samo još jedan od povoda da se potvrde njihova negativna predubeđenja o Putinu i o ruskom narodu.
„Taj spor se, navodno, tiče vrednosti, ali suština je — geopolitika“, kaže Koprivica.
„Radi se o vrsti geopolitičkog totalitarizma u međunarodnim odnosima, gde postoji centar, čije je središte angloamerički svet, koji misli da, po inerciji iz 90-ih godina prošlog veka, koja traje i poslednjih 200 godina, s pauzama u dva svetska rata, može i dalje da diktira tempo razvoja života širom sveta. A pošto se pojavljuje multipolarizam, oni pokušavaju da zaustave ono što je neminovno, bore se protiv tendencije povesti i tu moraju da izgube“, uveren je Koprivica.
Kako ističe profesor Koprivica, da ne bi rekli da žele da zadrže poluge moći — jer bi to bilo previše drsko, oni konstruišu priču da postoji takozvani slobodni svet, odnosno svet liberalnih vrednosti i onih koji su protivnici toga, pa se zato i treba boriti protiv tobožnje „imperije zla“ i antiliberala iz Rusije.
Podobni i nepodobni narodi
„Posledica toga je da neka država može da sačuva unutrašnji privid slobodnog društva, samo ako se ponaša u skladu sa direktivama koje dolaze iz globalnih centara moći“, naglašava naš sagovornik.
„Na drugoj strani, te iste države, koje se ponašaju besprekorno poslušno u odnosu na te centre, mogu na unutrašnjem planu da budu i drugačije uređene. Pogledajte primer latentno fašističkih zemalja poput Estonije i Letonije, ili otvoreno fašističke Ukrajine, gde postoji direktan teror, koji nije samo državni — to je teror rulje“, kaže Koprivica.
Kao primer u regionu Časlav Koprivica navodi Crnu Goru, koja, zato što je ušla u NATO, može da, recimo — maltretira srpsku manjinu.
„Imate narode koji su podobni, i, rečeno staljinovskim rečnikom, one druge — koji su izdajnici. Srbi u Crnoj Gori se, sa stanovišta vladajuće logike u Podgorici, sumnjiče kao izdajnici. Zato, prema njihovoj logici, koja je par ekselans totalitarna, treba učiniti sve, što u normalnim državama nije dopušteno, da bi se srpstvo u Crnoj Gori suzbilo“, upozorava Korpivica.
Ko je vrhovni arbitar
Na pitanje — ko je arbitar koji kaže da li se neka država pridržava liberalnih vrednosti — Milan Igrutinović kaže da je arbitar, svakako, u Americi, zato što ona prožima i čitav projekat Evropske unije.
„Ako gledate iz pozicije Rusije — ona se ne suočava sa EU, ili sa SAD. Ona se suočava sa simbiotskim delovanjem na vojno-bezbednosnom, spoljnopolitičkom i na kulturnom planu. Linija razdvajanja se svodi na geopolitiku i na fundamentalne interese, pre nego na ideološke razloge. Ideologija tu dolazi u drugom talasu da prožme lokalne elite, pa ćemo ih, ako su problematične, ’ideološki udariti po glavi‘, a ako su partnerske — onda ćemo im progledati kroz prste, ili ćemo ih pustiti da urade neke svoje male stvari, zato što su deo našeg projekta“, navodi Igrutinović.
Kosovsko pitanje kao vododelnica
Na pitanje — može li se u Srbiji biti liberal, a ne biti za priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, Igrutinović kaže — da je to pitanje ličnog opredeljenja.
Prema rečima profesora Koprivice, iako, teoretski, neko može biti i protiv priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova, zato što je veran kosovskom zavetu, a može biti „pošten liberal“, zato što je protiv toga da se primenjuje sila u međunarodnim odnosima; realnost je da ima malo „estradnih liberala“, koji mogu da pomire ove dve stvari.
Objašnjavajući da li je kosovsko pitanje onda vododelnica između liberala i pristalica tradicionalnih vrednosti, Koprivica kaže da je odnos prema tradiciji kulturno-identitetsko pitanje, a odnos prema svojoj državi — patriotsko pitanje.
„Neko može biti levičar ili desničar, ali nema prepreka da bude patriota i da, shodno tome, priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova od strane Srbije — za njega znači čin veleizdaje“, zaključuje naš sagovornik.
