„On je čovek pozitivne energije, ta dobrota je njegovo lično obeležje, a njegov put obeležen je dubokim ubeđenjem da brani ideale za koje se zalagao, tako da ta dobrota ide zajedno sa tom njegovom čvrstinom“, kaže Šainović.
Prvi put Šainović i Bulatović upoznali su se 1989. godine i tada je Bulatović na Šainovića ostavio utisak „mladog čoveka velike energije, spremnog da menja i saveznu državu i Crnu Goru i tadašnji Savez komunista“.
Osvrćući se na rad u Saveznoj vladi, Šainović Bulatovića opisuje kao rukovodioca koji se nije rukovodio direktivama, već atmosferom.
„On je napravio oko sebe takvu atmosferu da to što smo se dogovorili da se radi — može da se radi sa zadovoljstvom. Tu nije bitna hijerarhija, nego je bitan odnos prema cilju; saradnicima je, jednostavno, bilo neprijatno da izađu pred njega i da kažu da nešto nisu realizovali. To je dalo toj Vladi, u tako teško vreme, jednu veliku unutrašnju koheziju, i u vreme krize 1998. godine, i tokom rata, i posebno tokom obnove posle rata“, priseća se Šainović.
Ono što je Momira Bulatovića razlikovalo od drugih jeste to što je nosio lik tihog, čvrstog i uverenog čoveka.
„Taj lik je ostavio tako pozitivan utisak, ne samo među ljudima koji su sa njim sarađivali. Evo pogledajte društvene mreže. Mnogo ljudi govori da je umro divan, dobar i pošten čovek. To je njegovo glavno obeležje i on je sebi, još za života, podigao takav spomenik“, naglašava Šainović.
