Kada je „velika četvorka“, koju su činili premijeri Francuske, Velike Britanije i Italije, Žorž Klemanso, Dejvid Lojd Džordž, Vitorio Orlando, kao i američki predsednik Vudro Vilson, stavila svoje potpise na dokument u Versaju 28. juna 1919. godine, Evropa je odahnula. Svi su mislili da je sa njim završena epoha ratovanja u Evropi. Svi, osim jednog čoveka: komandanta savezničkih snaga u Prvom svetskom ratu, francuskog maršala Ferdinanda Foša, koji je odbio da potpiše sporazum.
„Ovo nije mir, već samo primirje na 20 godina“, rekao je tada iskusni general.
Tako je i bilo. On je pogrešio u svojoj proceni za svega dva meseca. Upravo je ovaj sporazum porodio još krvaviji rat od onog koji je upravo bio završen.
Mir bez Nemačke, Rusije i Turske nije mir
Šta je bio problem sa Versajskim sporazumom, objašnjava za Sputnjik istoričar Oleg Ajrapetov sa Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov“.
„Ako se pažljivo protumače uslovi Versajskog mira, videćemo da je on bio izgrađen bez uzimanja u obzir interesa najmanje dve velike sile u Evropi: Nemačke i Rusije (tada već SSSR) i Turske na Bliskom istoku, u Maloj Aziji. Na tome se određivala budućnost Versajskog sistema, koji je počeo da se ruši još pre Drugog svetskog rata“, podseća ruski istoričar.
Rusija se, istina, nalazila u velikim problemima, boljševici su tek bili došli na vlast, građanski rat je potresao zemlju, ali ona je, skoro do kraja, vrlo aktivno učestvovala u ratu i dala je veliki doprinos pobedi. Bez obzira na to, niko nije pozvao njene predstavnike na konferenciju u Parizu. Samim tim, ni njene interese nije imao ko da predstavlja.
Naravno, najveće poniženje od sporazuma osetila je nemačka nacija. Nemačka je bila ne samo potpuno razoružana (morali su da predaju čitavo oružje, brodove, avione, podmornice), već je i teritorijalno osakaćena, dok je Austrougarska monarhija potpuno prestala da postoji.
Ni Turskoj nije bilo ništa bolje. Osmanska imperija je bila potpuno unišena. Na 80 odsto površine teritorije bivšeg carstva nastao je veliki broj novih država.
Na mestu nadnacionalnih država nastajale su nacionalne države. Kako je govorio u Versaju Lojd Džordž:
„Otvorili su se grobovi i odatle su izašli narodi sa ogromnim apetitima.“
Kako su se crtale granice
Počele su da se crtaju granice novih država. To će postati najveći problem, koji nas prati sve do danas. Kako je bilo deklarisano, države su se pravile po nacionalnom i etnografskom principu. Međutim, iza svega su stajali interesi. Od velikog značaja je bio stav Velike Britanije i SAD, ali najviše stav Francuske.
„Na primer, Francuska je bila ta koja je insistirala na formiranju Poljske. Kada se 1939. godine sve srušilo, Molotov je nazvao Poljsku nakaznim detetom Versajskog dogovora. On je bio u pravu, jer je u Poljskoj, koja je stvorena najviše uz podršku Francuske, živelo samo 54,5 odsto Poljaka. Ostali su bili: Nemci, Jevreji, Ukrajinci, Rusi. Ona je stvorena, jer je Francuska smatrala da ona treba na istoku da garantuje granicu miroljubivosti Nemačke. Ona je bila tu da obuzdava nemačke ambicije u budućnosti“, objašnjava Ajrapetov.
On podseća da je tako funkcionisalo i formiranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i velike Rumunije, gde više od 30 odsto stanovništva nisu bili Rumuni, dok se trećina Mađara našli van granica svoje države: u Čehoslovačkoj, Rumuniji, Jugoslaviji.
„Pravljene su konstrukcije koje su trebale da obuzdavaju uticaj boljševizma na istoku Evrope, stvaranjem takozvanog sanitarnog kordona, čiji stub je trebao da bude poljsko-rumunski nacionalizam. Napravljena je mala Antanta — savez Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, koji je trebao da garantuje da neće doći do mađarskog revanšizma i koji će uticati na još jednog nemačkog saveznika — Bugarsku“, dodao je istoričar.
Na mestu Osmanske imperije nastali su Sirija, Irak, Liban, Izrael i Saudijska Arabija. Koliko su bile veštačke nove granice novostvorenih država pokazuje i stanje tih država danas. Uopšte nisu uzimani u obzir različiti verski pokreti unutar islama: sunizam i šiizam i velika podela naroda po toj liniji. To se najbolje danas može videti u Iraku i Siriji. Najveća nepravda na Bliskom istoku napravljena je Kurdima. Iako ih je danas 40 miliona, oni su tada raskomadani u četiri države: Tursku, Irak, Siriju i Iran. Ovaj problem do danas nije rešen.
Rušenje versajskog sistema
Naravno, ovaj sistem nije mogao da zaživi. On je uskoro porodio nemački nacionalizam i Hitlera.
„Poniženje Nemačke je bilo jedan od razloga popularnosti Nacional-socijalističke partije, koja je obećavala rešenje mnogobrojnih problema. Parola: „Svi Nemci treba da žive u jednoj državi“, kasnije se manifestvovala kroz anšlus Austrije, prisajedinjenje nemačkih delova Čehoslovačke i Dancing“, naglašava Ajrapetov.
Kakva je samo bila osveta Nemaca nad Francuzima 1940. godine. Hitler je, nakon blickriga i ulaska u Pariz bez borbe, naredio da se spali original Versajskog sporazuma, da se pronađe vagon u kojem je Nemačka pre 20 godina potpisala kapitulaciju i naterao je francuske vlasti da potpišu primirje, kojim se Francuska deli na okupacionu zonu i marionetsku državu.
Versajske greške sa Nemačkom koštale su života desetine miliona ljudi u Drugom svetskom ratu. Granice Jugoslavije su se održale, dok su bile u interesu onih koji su ih crtali sve — do pada SSSR-a. Poslednjih dvadeset godina granice Bliskog istoka su potpuno uzdrmane. Kako će se završiti, niko ne zna.
