Pomenu na žrtve priliči tišina. Pomenu koji se i danas služi poginulima u Kosovskom boju. Sećanje živi, istorijska vertikala se održava, drvo narodotvornosti i dalje ima svoj koren. Svakog Vidovdana mi se u tišini vraćamo zavetu.
Silna simbolika od Kneževe večere
Retki su narodi koji imaju praznik sa tako silnom simbolikom poput — vidovdanske. Predanje je, u ovom obliku, najverovatnije oblikovano još tokom 15. veka, a na novi način ga oživljava Vuk Karadžić, objavljujući među guslarima pronađenu „Kneževu večeru“ 1815. godine.
Međutim, Aleksandar Loma ubedljivo i argumentovano piše o „Prakosovu“: „...legitimna je pretpostavka da su Srbi i pre 1389. posedovali epsku tradiciju o velikom, odsudnom boju sa određenim glavnim likovima i motivima, koja je do tada bila vezana za neku drugu, raniju konkretnu bitku i njene sudeonike, da bi tada, pod snažnim uticajem velikog i sudbonosnog sukoba Srba sa Turcima, doživela svoju novu i definitivnu istorijsku konkretizaciju.
Mi, razume se, ne znamo ime tog ranijeg poprišta, ili ranijih poprišta, ako uzmemo da se data epska sadržina mogla tokom vekova u više navrata zaodevati novim istorijskim ruhom.“
Nerazjašnjena tajna Kosova
Sasvim je moguće da se u tome nalaze objašnjenja za nedoumice koje u zaključcima iskazuje Marko S. Marković:
„Postoji tajna Kosova. Čitava srpska istorija nije bila dovoljna da tu tajnu razjasni do kraja i da je potpuno osvetljenu smesti u srpsku dušu. Uvek će nam tu nešto ostati zagonetno. Kosovo nije naša religija, ali je jedna velika misterija koja se nakalemila na tu religiju. Kosovo nije sinonim pravoslavlja, a opet se srpsko pravoslavlje ne bi bez njega moglo zamisliti. Kosovo nije srpska istorija, a ipak je središte te istorije, bez koga ona ne bi dobila svoj cilj i smisao.“
Prethrišćanski pra-Vidovdan
Opravdana je, mada i teško dokaziva hipoteza, da smo u svojoj prethrišćanskoj povesti, kao narod već preživeli jedan „pra-Vidovdan“, pa se onaj iz 1389. „nakalemio“ na postojeće obrasce, zato i tako duboko „odomaćio“ u narodnom predanju, izdržao test vremena sa teškim bremenom što osmanlijskog, što austrougarskog pritiska.
U vidovdansko predanje sve je stalo: pobeda i poraz, herojstvo i izdajstvo, zavet i verolomstvo, i na kraju — izbor. Izbor, istorijskog karaktera. „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka.“
Takav izbor uticao je da pobeda, herojstvo i zavet nadžive poraz, izdajstvo i verolomstvo. Imali smo poraza, političkih i vojnih, suočavali smo se sa izdajama, trpeli smo uvrede i nepočinstva onih koji su otpadali, ali se uvek i posle svega podizali.
Kidnapuju srpsku Spartu
Danas, eto, nakon svega što smo preživeli, treba još preturiti preko glave i nesretnike u Crnoj Gori, koji bi da kidnapuju ime srpske Sparte i falsifikuju istoriju časnih Crnogoraca, koji bi da iseljavaju Svetog Vasilija iz kuće koju je sebi za života zidao i trampe ruku Jovana Krstitelja za otvaranje jednog pregovaračkog poglavlja sa EU.
Istovremeno i lakonski i šeretski, vrlo ozbiljan jer je sasvim ubeđen da će tako i biti, Momo Kapor bi u ovakvim prilikama odgovarao: „I to će proći!“.
I ovo će proći, i u Crnoj Gori, a i drugde oko nas. Samo od nas zavisi kako će se sve ovo završiti.
Podsvesno vodi zajednicu
Zavet nas je održao, mada ga mnogi u nekim istorijskim trenucima nisu ni bili svesni. Ništa novo pod kapom nebeskom, već viđeno onoliko puta u svetskoj istoriji: u trenucima kada svesno ne nudi objašnjenje, podsvesno se budi i vodi čoveka, zajednicu, narod.
Robert Kaplan pronalazi uzrok neverovatnog uspona Kine u povratku negovanja kulta predaka i sistemu unutar kojeg „konfučijanstvo i dalje pruža poštovanje za hijerarhiju i autoritet kod svakog pojedinca“. Kulturna revolucija nije uspela, Kinezi se vraćaju svom zavetu, iako ga mnogi nisu bili svesni pre samo četiri decenije: komunisti su najpre pokušali da ga pokopaju, preliju živim krečom i na kraju na njegovom mestu podignu industrijske hale.
Zaveta se i odrekli i postideli
Nakon poraza smo pobeđivali, posle izdaja — herojski se borili! Ako čuvamo zavet, rezultat je predvidljiv. Na stranputice smo zalazili zato što smo se zaveta u jednom trenutku, posle Drugog svetskog rata — odrekli, a potom, nakon NATO agresije izgleda i — postideli.
Nahrupilo onoliko lica, znanih i neznanih, analitičara i eksperata, znalaca i mudraca, da nam objasne kako to nije moderno, nije „in“, nije „fensi“, ne može se tako u Uniju. Dajte Uniju, batalite Vidovdan!
Uostalom, svi su oko nas već u Uniji, u NATO-u, nemamo alternativu, nemamo izbora. Neznalice, bez svesti da je naš zavet evropski u punom smislu te reči, da je upravo on ne samo čuvao bedeme Evrope, već i gradio duh renesanse, ostavio ognjište oko kojeg će i sutra Evropljani moći da se ugreju.
U ropstvu se ne živi
Ako Unija nestaje, a novovekovno unijatstvo umire, to nikako ne znači da mora nestati i Evropa, da evropski identiteti moraju umreti! Evropa je postojala i pre Unije, postojaće i posle nje.
Poreci se ruše i grade, zaveti ostaju. Narod koji zavet zameni poretkom dopada u ropstvo. U ropstvu se ne živi, već preživljava. Isto kao što u močvari ima neke vode, ali ona nije za piće, nema isti ukus kao planinska, potočna. Dolazak Franca Ferdinanda na Vidovdan u Sarajevo bio je ponižavajući, pokušaj da se zavet ubije. Završilo se tragedijom, i našom i tuđom, ali je ovde u pitanju uzrok, a ne posledica. Bečka birokratija je znala šta Vidovdan Srbima znači. Namerno su to uradili.
Hapšenje Miloševića
Isto kao što je gomila inostranih „savetnika“ i njihovih lokalnih trbuhozboraca insistirala da se baš na Vidovdan u Hag deportuje Slobodan Milošević. Zoran Đinđić je kasnije posvedočio, da su tek kasno uveče, kada je cela operacija završena, postali svesni datuma i njegove simbolike. Naveli su nas na samoponiženje. I to se završilo tragedijom.
Deceniju ranije, Franjo Tuđman je odabrao da baš na Vidovdan usvaja amandmane kojima su Srbi izbačeni iz Ustava Hrvatske kao konstitutivni narod. Tako je odgovorio na godišnjicu Miloševićevog obraćanja na Gazimestanu, koja je bila sve, samo ne i obeležavanje u tišini, kako priliči.
Borislav Pekić piše „da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.
Bez razumevanja Vidovdana, predanja i simbolike, ne možemo naslutiti šta nas čeka, a još manje donositi odluke danas. Vidovdana se ne smemo odricati, ne smemo ga zaboravljati. To je veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svi koji su nas napadali, to su odavno naučili. Kada prestanu da obeležavaju Vidovdan, Srbi će prestati da postoje. Zato nam je Vidovdan jedina alternativa. Jedina garancija slobode.
