Ipak smo shvatili da nema vajde od zapitanosti da li se klima toliko promenila pa nas poslednjih godina ne zaobilaze prizori poplavljenih kuća i oranica. Između dve poplave, prošle godine je donet novi Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i o upravljanju vanrednim situacijama, koji je zamenio onaj Zakon o vanrednim situacijama iz 2009. godine, koji je, po oceni našeg sagovornika, u primeni pokazao dosta nedorečenosti.
Gde su se te nedorečenosti najviše pokazale ?
— Najviše u tome da nismo imali nijednu kaznenu odredbu kojom bismo mogli da privolimo rukovodstva opština da poštuju Zakon o vanrednim situacijama. Taj zakon je, u stvari, decentralizovao poslove zaštite i spasavanja, gde je sve preneseno na lokal, jer se sve dešava i završava na lokalu. I, ako tu izostane taj prvi, adekvatan odgovor, onda, kada kasnije država krene da sanira posledice i pritekne u pomoć, sve to može biti zakasnelo i sa daleko većim posledicama.
I kakvi smo na lokalu u tome, jesmo li nešto naučili posle onih poplava iz 2014. godine?
— Mi smo toliko nemarni, nemamo kulturu življenja. Ne možemo reći da ništa nismo naučili, jesmo. Daleko je to bolje, kada to poredimo sa periodom pre 2014. godine. To je bar po pitanju preventive, po pitanju uređenja vodotoka, tada bila, maltene anarhija. Sada je povoljnije, zato što je svest ljudi napredovala. Videli su šta priroda može da napravi. Sada na prostoru Obrenovca nemamo nijedan kanal koji nije očišćen. Ali, da li je Obrenovac bezbedan? Nije. On i dalje ima visok rizik od poplava, zato što tek treba da se rade ogromni, strateški, infrasrukturni radovi, skoro 30 kilometara uređenja vodotoka na Kolubari i Tamnavi i to je nešto što država mora da pomogne. Ima projekata gde država mora da reaguje, jer to lokal ne može da izdrži. Ali, ono osnovno, što lokal može uvek, to je da počisti vodotoke za koje su oni nadležni.
I šta se sada pokazalo, jesu li oni to uradili?
— Pokazalo se da je načinjen vidan napredak u prethodne dve godine, ali je to daleko od nečega za šta možemo reći da smo potpuno zadovoljni. Priroda tako deluje da nas uvek iznenadi. To je prosto neverovatno, vidite i sami. Čak i kada padne mala kiša u Beogradu, mi imamo kolaps u saobraćaju, zato što je, valjda, u svesti ljudi da tako treba da se krećemo. Reke izađu iz korita, imamo problem sa kanalizacijom, sa kanalizacionim profilima.
Kišna kanalizacija u Beogradu, gde je pala ogromna količina kiše, nije mogla da primi tu količinu padavina. Da li je to problem koji može da se reši?
— Problem može da se reši samo ako se radi nova kanalizaciona mreža. To je na strukturama grada i na jedinicama lokalne samouprave — da se napravi dobar projekat. To su sve skupe investicije i nije to posao koji se radi danas za sutra. Znači, problem može da se reši, ali traži vreme i novac. Imate situaciju u pojedinim delovima grada, gde su nikla velika naselja na postojećoj kanalizacionoj infrastrukturi, što je prosto paradoks.
Da li je neka lokalna samouprava kažnjena, ako nije postupila u skladu sa zakonom i nije odradila svoj deo posla? Šta je tu recept?
— Recept jeste u doslednijoj primeni zakona. Preko noći niču deponije đubreta i treba na svakom kilometru da imate komunalne policajce i inspektore koji će neprestano da obavljaju nadzor. Problem je i u pojedincima, u građanima koji odlažu otpad tamo gde ne treba i priroda onda uzvrati.
U kojoj meri su lokalne samouprave ispoštovale to što zakon nalaže?
— Mi smo do 2017. godine imali desetak opština koje su donele procenu rizika, plan, formirale jedinice civilne zaštite opšte namene, formirale štabove. Imamo, zajedno sa gradovima, 174 jedinice lokalne samouprave, od toga 146 opština. Danas, 112 opština ima procenu rizika, što je daleko veći procenat i to je napredak, ali, nije to još završen posao. Te procene će, prema zakonu, raditi pravna lica ovlašćena za to, i to svake tri godine, jer se pojavljuju novi rizici, a negde se smanjuju, nestaju, ili je nešto novo infrastukturno rađeno na tom prostoru.
Jesu li posledice najnovijeg talasa poplava manje nego što bi to bilo da nije urađena preventiva?
— To je apsolutno tačno. To su mere vredne više od 100 miliona evra samo državnih para koje su uložene u uređenje vodotokova, u preventivu, i, da nije to uloženo, posledice bi bile daleko veće. U Lučanima bi bilo dva metra vode u samom gradu. Ipak je to dalo rezultat. Ne postoji apsolutna zaštita. Niko neće da osigura poljoprivredne kulture, ni stambene objakte. Svake godine se dešava da u Ivanjici malinjaci stradaju, a to im je glavni proizvod i onda dobijete ozbiljan ekonomski i društveni problem, porodice budu materijalno ugrožene.
Kako na zapadu rešavaju slučajeve nepoštovanja propisa? U čemu je njihova efikasnost?
— Samo u kažnjavanju, u striktnoj primeni zakona. Čim na autoputu bacite flašu kroz prozor kola, prijaviće vas onaj iza vas, slikaće vas i poslaće sliku. A mi, i ono što vidimo — sudovi oslobode. Mi smo majstori improvizacije, jer tako funkcionišemo ceo život. Sada polako uspostavljamo sistem, pa već možemo reći da to više nije improvizacija, nego sistemsko, plansko, pravovremeno reagovanje, koje nadležni sektor koordinira.
