Stvara se savez koji menja političku mapu zapadnog sveta

„U vreme kada su institucije Evropske unije krhke i kada se značajno menjaju, Italija želi da bude prvi, najstabilniji, validan, kredibilan i koherentan partner SAD“, napisao je Salvini na svojoj stranici na Fejsbuku u ponedeljak, tokom posete Vašingtonu.

Salvini, koji je i ministar unutrašnjih poslova Italije, razgovarao je sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom i potpredsednikom Majkom Pensom.

​Njegova izjava o Italiji kao prvom (EU) partneru SAD došla je mesec dana posle rečenice američkog predsednika Donalda Trampa izgovorene prilikom posete mađarskog premijera Vašingtonu — „Viktor Orban je, verovatno, kao ja“.

Konflikt Vašingtona i Berlina

„Rađanje nove ’koalicije‘ između američke vlasti i EU opozicije je očekivana, posebno posle javnog sukobljavanja na diplomatskom nivou između Nemačke i SAD“, kaže za Sputnjik saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Slobodan Janković.

„Diplomatski sukob je započeo sam Donald Tramp, a nastavio ambasador SAD u Berlinu Ričard Grenel, kada je javno kritikovao Nemačku i kancelarku Angelu Merkel, pa je onda Merkelova, doduše, dosta kasno i pred sam kraj svog mandata, pozvala na diplomatsko suprotstavljanje Americi“, podseća Janković.

„Konačno, EU je u više navrata ponovila drugačiji stav po pitanju Irana i nuklearnog programa u Iranu, pa se zbog svega toga očekivalo da će SAD pokušati na druge načine da utiču na unutrašnje procese u Uniji, a jedan od načina je i ova bolja saradnja sa Italijom“, kaže Janković.

Rimu bliža Amerika od Berlina

Sa druge strane, italijanskoj vladi odgovara da ima jakog partnera, jer su i sami u sukobu sa briselskom birokratijom, koja pritiska i steže Italiju i preti joj da će je kazniti, iako Italija poštuje sve parametre koji su u vezi sa zaduživanjem, dozvoljenim deficitom i slično; ali to, očigledno, nije dovoljno, jer italijanska vlada nije po volji Brisela.

​„Zato je normalno što se stvorio neki savez iz nužde, ili zbog zajedničkog interesa“, smatra Janković.

Zbog toga i ne bi trebalo da čudi Salvinijeva izjava da Italija deli američke stavove po pitanju Kine, Irana, Venecuele, Libije i Bliskog istoka, iako je ranije odbila da prizna Huana Gvaida za predsednika Venecuele i bila je prva zapadna sila koja je podržala kinesku inicijativu „Pojas i put“.

Novi lideri protiv „duboke države“

Janković napominje da postoji sistem „duboke države“, koja vlada u Americi, Briselu, Parizu i Berlinu, pa i u Londonu, a nasuprot njoj stoje novi lideri, koji pokušavaju, sa manjim ili većim uspehom, da se nose sa njom.

On podseća da su još 2004. godine SAD krenule sa stvaranjem opozicije u EU kroz tzv. „Novu Evropu“ na istoku sa Poljskom, Češkom, Rumunijom, Bugarskom i baltičkim državama, što se nastavilo sa Trampovom administracijom i njenim oslanjanjem na Italiju i Veliku Britaniju (dok je u EU) i povremeno oslanjanjem i na neke druge zemlje.

​Sama EU se održava veštački — pritiscima, pretnjama, medijskom harangom protiv svih onih političkih snaga koje žele da je promene i da je vrate u neke okvire koje je ona možda imala pre 20, 30 godina, odnosno da suzbiju nadležnosti tih birokrata.

„Dakle, EU je u velikoj transformaciji, birokratija i elite su očigledno zainteresovane da pretvore EU u neku nadri-federaciju, a oni koji su patriote i koji su zainteresovani za dobrobit naroda, a koje pežorativno nazivaju populistima, naravno da se tome suprotstavljaju i trenutno imaju delimično saveznika U Vašingtonu. Delimično, ne u potpunosti“, kaže Janković.

Različito prema Rusiji

„Koalicija evropskih i američkih ’populista‘ je prilično šarenolika i moglo bi se reći da u evropskim državama, poput Mađarske, Poljske ili Italije, vladajuće stranke promovišu patriotizam i hrišćanske vrednosti, dok se politika u SAD zasniva na judeo-hrišćanskim vrednostima“, objašnjava naš sagovornik.

„Zbog snage SAD i oslanjanja na njih, imamo savezništvo svih tih evropskih država i sa Izraelom i imamo podršku američkoj i izraelskoj politici na spoljnom planu, što znači i drugačiji odnos prema Iranu i prema nekim drugim ključnim interesima, koji su izvan evropskog kontinenta. Jedina razlika tu je Rusija. Što se tiče Rusije, i Mađarska i Italija jesu za saradnju, a Poljska nije; Poljska je jedan od najtvrdokornijih zagovornika ostanka režima sankcija“, zaključio je Janković.