Profit od prodaje flaširane vode u svetu godišnje poraste u proseku za 10 odsto, a očekuje se da će do 2020. godine premašiti 280 milijardi dolara. Kako je izjavio predsednik Pacifičkog instituta Piter Glejk, pogrešno je mišljenje da je flaširana voda čistija, zdravija ili bezbednija i da se bolje kontroliše od vode iz slavine.
Prvi zvanični biznis sa flaširanom vodom pokrenula je kompanija „Džeksons spa“ u Bostonu početkom šezdesetih godina 18. veka. Naime, kompanija je punila flaše mineralnom vodom i prodavala ih je u „terapeutske“ svrhe.
Tržište flaširane vode uspešno se razvijalo u mnogim zemljama do 20. veka, kada se rasprostranila tehnologija hlorisanja vode iz slavine. S obzirom na to da se u svakoj kući pojavila čista i gotovo besplatna voda za piće, ljudi su prestali da kupuju flaširanu vodu. Na tržištu se zadržala samo voda sa mineralnih izvora, za koju se smatralo da ima isceliteljske moći.
Francuski lekar Luj Perije je 1898. godine u gradu Verež otvorio kliniku i započeo isporuke vode iz lokalnog mineralnog izvora do najboljih hotela i restorana u Evropi. Međutim, 1946. godine kompaniju je kupio talentovani preduzetnik Gustav Leveni, koji je za nekoliko godina uspeo da osvoji polovinu francuskog tržišta, istisnuvši glavne konkurente — „Evian“ i „Vitel“.
Brend „Perije“ uspeo je da se probije na američko tržište. Uzimajući u obzir snobizam Amerikanaca, Leven je u SAD reklamirao brend „Perije“ kao elitnu vodu, koja je namenjena onima koji su postigli uspeh. Njegov plan je uspeo, pa je u periodu od 1975. do 1978. godine prodaja francuske mineralne vode u SAD povećana sa 2,5 miliona na 75 miliona flaša godišnje.
Devedesetih godina prošlog veka biznis sa flaširanom vodom započeli su i giganti industrije bezalkoholnih napitaka: „Pepsi“, „Koka-kola“ i „Nestle“. Ogromni marketinški budžeti osigurali su konačnu pobedu flaširane vode nad vodom iz slavine. Prema procenama „Beveridž marketing korporejšna“, trenutno se u svetu svake godine proda više od 460 milijardi litara flaširane vode. Na prvom mestu potrošača nalazi se Kina (oko 80 milijardi), a zatim SAD (45 milijardi).
Treba uzeti u obzir da je flaširana voda u proseku 2.000 puta skuplja od vode sa slavine. Osim toga, u mnogim zemljama su mleko, pivo, pa čak i benzin jeftiniji od mineralne vode. Prema podacima organizacije „Fud end voter voč“, u SAD je litar flaširane vode tri puta skuplji od litra mleka i skoro četiri puta od litra benzina.
Glavni motiv za kupovinu flaširane vode u svim razvijenim zemljama je rašireno uverenje da je ona čistija, ekološki prihvatljivija i korisnija od vode iz slavine. Ovakve ideje se aktivno propagiraju potrošačima uz pomoć brojnih reklama, međutim, sve to nema veze sa realnošću. Istraživači američke Radne grupe za zaštitu životne sredine ističu da polovina proizvođača flaširane vode priznaje da je to ista voda sa slavine koja je „dodatno pročišćena“. Pored toga, 18 odsto njih ne želi da otkrije lokaciju „mineralnih“ izvora. To ukazuje na jedno — „izvor“ je slavina.
U većini slučajeva flaširana voda nije nimalo bolja od vode iz slavine. „Dodatno pročišćavanje“, o kojem govore proizvođači, ne donosi nikakvu korist, jer u svim razvijenim zemljama voda iz slavine zadovoljava standarde čistoće i sigurnosti.
Osim toga, država vrši mnogo strožiju kontrolu nad kvalitetom vode sa slavine, nego nad onom koja se prodaje u prodavnicama. Stoga, kada se dogodi još jedan skandal zbog štetnih materija u vodi za piće, obično je reč o flaširanoj vodi.
Na primer, sredinom aprila, vodeći američki potrošački časopis „Konzumer reports“ saopštio je da voda koju flašira šest brendova sadrži otrovni arsen u količinama koje premašuju dozvoljni nivo. Čak i ako proizvođač napuni flaše besprekorno čistom vodom, ona vremenom postaje zagađena mikročesticama plastike od koje je napravljena flaša. Naime, plastika zagrevanjem oslobađa toksine, zbog čega plastične flaše sa vodom ne bi trebalo držati na suncu.
Takođe, nije tačno da je flaširana voda ukusnija od vode sa slavine. U istraživanju koje je sprovedeno na Univerzitetu u Vermontu, samo trećina degustatora mogla je da razlikuje po ukusu flaširanu od obične vode.
Ukoliko voda iz slavine miriše na hlor, taj problem se može rešiti kupovinom filtera za vodu, koji košta manje od redovne kupovine flaširane vode.
Kada je reč o ekološkoj prihvatljivosti flaširane vode, navodi se da je samo u SAD 2016. godine na proizvodnju flaša za vodu upotrebljeno dva miliona tona plastike, za šta je bilo potrebno 64 miliona barela nafte.
Pored toga, široko rasprostranjeno mišljenje da flaširana voda prevazilazi vodu iz slavine prema svim parametrima, rezultat je ogromnih reklamnih kampanja. Glavna tajna proizvođača flaširane vode je profitabilnost njihovog biznisa. Nikada nisu objavljeni tačni podaci, ali stručnjaci ocenjuju da se biznis flaširanja vode može uporediti sa trgovinom drogom, kada je reč o profitablnosti.
Primer za to je kompanija „Nestle voters“ koja je početkom ovog veka stekla pravo da u periodu od 99 godina koristi vodu sa izvora u Mičigenu, za šta su platili 70 hiljada dolara, odnosno 707 dolara za godinu dana. Kompanija danas na flaširanoj vodi zarađuje 1,8 miliona dolara dnevno.
