Koliko god ovo danas zvučalo paradoksalno, kada bi Srbija u nekoj budućoj generaciji zgazila na svoje postojanje, i ovaj nestvarni scenario mogao bi da postane realan.
A nova Antisrpska crkva začas bi dobila svoje „mitropolite“, „episkope“, „sveštenike“, pa i „vernike“, koji su oduvek znali da je jedini njihov put — oslobađanje od imperijalizma Srpske pravoslavne crkve. Jer zamislite samo da je neko u godinama i decenijama iza nas pomislio i u pomračenju uma da Manastir Ostrog nije srpska svetinja. Da ne pripada vernicima Srpske crkve i Svetom Petru Cetinjskom, već nekim neoboljševičkim EU komitetima i evroatlantskim mutant „religijama” u novoj državi Montenegro.
Taj bi pre bio upućen na hospitalizaciju ili na tihovanje sa ostroškim duhovnicima, nego što bi se s njim pribrano razmenjivali argumenti.
Međutim, posle ispunjenja brojnih zadataka sa rasporeda, odricanja od Srbije i srpskog imena i jezika, cepanja najslavnijih pisaca iz čitanki, posle ulaska u NATO, Crna Gora je dobila zadatak da divljački i paganski zatre Srpsku pravoslavnu crkvu na svojoj teritoriji.
Tek sa ostvarivanjem tog uslova zvanična Podgorica moći će da otvori „novo poglavlje“ u procesu katarzičnog preumljenja. Tek tada saznaće šta joj se daje kao poklon i sledeći uzvišeni zadatak.
I kao što je iz zapadnih opusnih centara, a uz pomoć vaseljenskog patrijarha, nepriznata „ukrajinska pravoslavna crkva“ dobila nezavisnost, tako će doći na dnevni red i pokušaj priznanja „milogorske pravoslavne crkve“.
Po istom receptu kao što se, iz istih novih kominterni, najavljuje priznanje nekanonske „makedonske pravoslavne crkve“, čim je Makedonija promenila svoje ime kako bi zakoračila u NATO.
A već se uveliko prenosi od uha do uha da se i Priština sprema da na teritoriji samoproglašene tvorevine izrodi „kosovsku pravoslavnu crkvu“ i da, po istom uhodanom metodu, pokuša otmicu svetih dokaza srpskog imena i postojanja.
Dakle, vreme je čuda. Ali, i vreme izazova.
Ako Srbija u budućim godinama prihvati da bude deo paklenog scenarija i ako pristane na kapitulaciju radi sopstvenog dobra, odrekne se Kosova, obuče NATO uniformu, dobiće i zaslužene nagrade.
Nije teško zamisliti da bi tada mogla da se formira, zašto da ne, i Antisrpska pravoslavna crkva sa svojim „velelepnim hramovima“. Nije nezamislivo da bi, u tom slučaju, ta APC dobila punu podršku medija, nevladinih organizacija, mnogih javnih delatnika. Samo bi nebo bilo granica.
Srećom, sve je još u našim rukama.
Kao što je Milo groteskno mali i nemoćan da bi osvojio čudesno moćni, večni i nepobedivi Ostrog, tako bi i Srbi bili manji od makovog zrna kad bi pokušali da se odreknu Kosova.
Nemoguća je to misija.
