Svedočenjima preživelih, citatima iz pisama nekih od 108 poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su životom branili državnu granicu od albanskih snaga tokom NATO agresije, kao i dramsko-dokumentarnim izvođenjem predstavljen je sav užas kroz koji su prolazili vojnici, borci, ostavljeni na najtežem mestu, gotovo odsečeni od sveta, a pod stalnim napadima terorističkih grupa, albanske vojske i NATO avijacije.
Tako je publika, citiranjem njihovih pisama porodici, mogla da svedoči njihovoj hrabrosti, solidarnosti, drugarstvu, uz svakodnevne žrtve i uprkos njima.
Podsetili su kako su vojnici provodili vojničke dane, šta su osećali i šta ih je mučilo, radosti i brige — porodica, otrgnutost od mladosti, škola, devojke, njihova hrabrost...
U jednom delu pročitano je pismo upućeno porodici kapetana koji je žrtvovao svoj život da bi spasao svoje vojnike.
„Ovim pismom mi, vojnici sa Košara, želimo da vas izvestimo o smrti našeg kapetana koji se časno borio u akciji zauzimanja neprijateljskog položaja. Pokušao je da izvuče ranjene vojnike uprkos neprijateljskim snajperima. Morao je da se pridigne da bi ih izvukao i tako svoj život izložio opasnosti. Pre nego što je poginuo, rekao je da se ne sme odustati od akcije bez obzira na žrtve... Uspešno smo se stacionirali na granici, a naš kapetan će zauvek ostati u vašim srcima. Živela Srbija, do konačne pobede“.
Vladimir Ivić, tada 20-godišnji pripadnik 5. bataljona Vojne policije, prisetio se tih dana 1999. godine, kada je sa jedinicom krenuo ka rejonu Košare, prema karauli.
„Graničarima je laknulo kada su nas videli, a jedini oslonac su nam bili obučenost i znanje na nepoznatom terenu. Svi smo bili kao jedan, iako zasuti kišom granata i metaka, hrabro smo držali položaj, ne dajući neprijatelju da napreduje“, rekao je Ivić, svedočeći o užasu kroz koji su prošli.
Noću su im, kaže, neprijatelji bili i magla, glad i zima, a vojnici su, često mokri do gole kože, pravili krevete od granja i približavali se jedan drugom da se zagreju.
Vladalo je drugarstvo, a nekad je i po njih 15 delilo jednu konzervu mesnog nareska.
„Napad je počeo u zoru, trajao ceo dan. Nedostaje municije, ali ne posustajemo... Iako neiskusni, nema panike, junački se borimo“, priča Ivić.
Tokom bitke ginule su hrabre starešine, među kojima i komandir njegove jedinice.
„Na Đurđevdan nas zasipaju granatama toliko precizno, da je svaki put neko bio ranjen. Gubimo starešine, ginu momci... skoro da nema nikoga ko nije ranjen, oni koji su manje ranjeni izlače druge“, prisetio se Ivić.
Kasnije su, kaže, saznali da su neprijateljima naneli veće gubitke nego što su oni naneli vojsci naše zemlje i da su sprečili da neprijatelji pređu na teritoriju Srbije.
„Neki od boraca ostali su da zauvek brane karaulu. Nikada ih nećemo zaboraviti“.
Komandant borbene grupe 63. padobranske brigade Vidoje Kovačević rekao je da je bitka na Košarama vremenom postala simbol hrabrosti i odlučnosti u odbrani otadžbine i naroda.
Dolazak u rejon Košara dao je veliku moralnu i psihološku podršku građanima i pripadnicima jedinica koje su se tu nalazile, rekao je Kovačević.
Bitka na Košarama, koja se vodila na surovom terenu, u teškim vremenskim uslovima i protiv brojnijeg i tehnički opremljenijeg neprijatelja, praktičan je primer Njegoševih reči da „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“, jer su pripadnici vojske svakodnevno, nadljudskim naporima uspeli da spreče šiptarske terorističke snage.
„Košare su primer kako vojničko umeće, snaga, volja, želja, jedinstvo, ali iznad svega moral, mogu da nadjačaju nadmoćnijeg neprijatelja. Ona ni u kom smislu ne predstavlja vojnički poraz, već su se jedinice vojske povukle posle Kumanovskog sporazuma“, rekao je Kovačević.
Dodao je da je veteranima drago što država u poslednjih nekoliko godina neguje sećanje na bitku i ceni žrtvu koju su borci podneli.
U jednom od pisama jedan učesnik bitke na Košarama piše:
„Dragi tata, pre par dana smo stigli na Karaulu, ali nikako nisam stigao da vam se javim. Čitavu noć smo putovali i pred svitanje stigli. Imali smo slobodno jutro i onda postrojavanje i sve redom. Nadam se da si ponosan na mene. Nalazimo se na karauli Košare na granici sa Albanijom i nema nas mnogo... Reci majci da se ništa ne brine, znam da se plaši i svaki dan moli Bogu za mene“.
Kaže da ima društvo iz čitave zemlje i da svi dele istu sudbinu.
„Prvi do mene je neki momak iz Prijepolja zbog koga svako jutro ustajem bez budilnika, jer se svako jutro moli Bogu za nas. Kaži majci da nije jedina koja se moli za mene. Ako Bog postoji, pa valjda je čuo sve te naše molitve. Toliko sam ponosan što sam okružen ovim hrabrim momcima da često u šali kažem da za ovu zemlju vredi poginuti, kad ima ovakve sinove!“.
Drugi borac se u pismu obraća drugu tri godine kasnije, kada je napokon video more, što mu je, dok je bio na Košarama, bilo jedino na šta je mogao da skrene misli.
Priča mu kako ga roditelji nisu prepoznali kada se vratio, da je majka plakala, otac i brat grlili, da je tek šest meseci kasnije počeo da misli o drugovima.
„Kad sam se vratio i kada sam se naspavao video sam da majka pije lekove, mislili su da sam poginuo, devojka me je ostavila, kaže čudan sam. Kome da objašnjavam šta smo mi tamo prošli. Gledam stvari u svojoj sobi, to više nisu moje stvari i ništa nije kao što je bilo“.
Kaže da ima i drugih, teže ranjenih, koji sada primaju pomoć od države.
„Ako naš narod ne zna šta smo prošli, ovi iz vrha to moraju da znaju. Ja neću tražiti ništa dok sam živ... Izgleda da smo svoje odslužili i da nam sada sledi ono što uvek sledi u Srbiji — zaborav, a ne tražimo puno — samo da se poštuje ono što smo učinili“, kaže on.
Bitka na Košarama, zajedno sa onom na Paštriku, zaustavila je NATO pohod na SRJ, ali i prodor albanskih snaga, a za taj veliki uspeh zaslužni su obični vojnici, borci i starešine taktičkih jedinica.
Svečanoj Akademiji povodom obeležavanja 20. godišnjice bitke na Košarama, pored boraca — učesnika te bitke, članova njihovih porodica, porodica stradalih, prisustvovao je i državni vrh, sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu.
U sali su u jednom delu ostavljene prazne stolice, sa imenima i prezimenima poginulih u bici na Košarama.
