Ma koliko objektivne bile, ma koliko istupale sa uravnoteženim stavovima – postale su „četnikuše“. Čini se da je najveće uvrede trpela Ljiljana Smajlović, i to od nekadašnjih komšija. Emil Vlajki je pod istim nazivom objavio i roman, smestivši priču u ratno Sarajevo.
Ana Brnabić je „unapređena“. Njoj je već „docrtana brada“, stavljeni su redenici preko ramena, makar i privremeno postala je „simbol zla“ koje dolazi iz Beograda. Podrazumeva se, u našem okruženju ne znaju da je Hari Truman posthumno odlikovao Dražu Mihajlovića. Četnik je sinonim za zlikovca, slika koju je stvorio Veljko Bulajić u filmovima „Kozara“ i „Bitka na Neretvi“ prihvaćena je u potpunosti.
Pokrenuta kampanja protiv predsednice Vlade Srbije još će trajati, iako se može očekivati da tokom vremena jenjava. Prosto, gde god se pojavi u društvu sa Albancima, „trljaće joj nos“ sa pričom o ljudima koji su „bukvalno izašli iz šume“.
Njena izjava već je proizvela i političke posledice: Bedžet Pacoli je najavio zabranu ulaska na Kosovo, a Mimoza Kusari je zatražila izvinjenje u vidu javnog priznavanja ratnih zločina srpske strane. Bedžet je inače biznismen, neopterećen nacionalizmom, a Mimoza evrofanatični liberal, širokih pogleda i vazda spremna na polemike.
Naravno, kada se pokreće ovako opsežna i usmerena akcija, to znači da je „pogođeno u sredu“. Cela „UČK ekipa“ se dugo ponosila svojim „šumskim stažom“. Tači, Haradinaj, Veselji, Ljimaj... U borbi za vlast drugima su spočitavali što im se nisu pridružili u šumi. I naravno da je sve rečeno u sasvim drugačijem kontekstu nego što se pokušava prikazati. Nije Ana Brnabić govorila o celom narodu, to čak ničim nije ni nagovestila.
Njena greška je sadržana u onom „ali“. Ako se neko okvalifikuje kao „čovek iz šume“, sa takvim se više ne razgovara, pregovara, dogovara... „Čovek iz šume“ je terorista! Tačka! Posle izgovorenog nema „ali“ i objašnjenja kako i sa teroristima moramo za sto. Nema — zato što se vraćanjem za sto legitimizuje status „čoveka iz šume“ i tako potkopava sopstvena pregovaračka pozicija. Već smo taj film gledali, od Rambujea do Beča. Međutim, to je druga tema. Ovog puta su u fokusu organizatori kampanje.
Što se albanske političke čaršije tiče, „vojničkim rečnikom“ opisano: stanje je redovno, nema vanrednih aktivnosti. Oni su u poslednjoj akciji učestvovali, ali je pitanje da li su je organizovali. U Prištini su protesti protiv srpskih političara periodični, kampanje se organizuju i zbog sitnijih stvari, teške reči „prosipaju“ često, bez ikakve mere. Tako su 2015. godine održane demonstracije protiv Aleksandra Jablanovića, zbog „fašističke izjave“ da Beograd mora zadržati kontrolu nad kombinatom „Trepča“.
Značaj se daje čak i figurama sa političke periferije, fašizmom proglašava sve što ne prija. To je svojevrstan „politički ventil“, podesan za povremeno „ispuštanje“ akumuliranog nezadovoljstva. Vanredno je postalo ovo sa Anom Brnabić, zato što je sve dobilo i međunarodnu i unutrašnju dimenziju. Nemački ambasador u Prištini je „ponosan na kosovske šume“.
Oglasila se i nezaobilazna Maja Kocijančič u ime EU: retorika zvaničnog Beograda je uvredljiva, uperena protiv kooperativnog pristupa i pomirenja, vodi sukobima i podelama. Zanimljivo: nijedna reakcija na niz vrlo ozbiljnih istupa albanskih političkih lidera o „svealbanskom ujedinjenju“, ali potom teške kvalifikacije onoga što su u Briselu pripisali Brnabićki da je rekla. A razumeli su, eto, da ona bezmalo zagovara novi rat.
Zatim se priča proširila na neverovatan prostor — i u inostranstvu, ali i u Beogradu. Još jedna zanimljivost: najgrlatiji u proglašavanju Ane Brnabić rasistom bili su ljudi koji Republiku Srpsku uporno nazivaju „Republika šumska“. Kada kažete „Republika šumska“, to nije uvreda. Interesantno je i da se kampanja organizuje preko „neidentifikovanih“ naloga na društvenim mrežama i kroz brojne komentare sa kojih se plasiraju i druge slične dezinformacije i poluinformacije.
Bendžamin Frenklin je rekao da pola istine često predstavlja veliku laž. Poluinformacije su pogubnije od dezinformacija. Kasnije se za to „zalepe“, slučajno ili namerno, pojedinci sa većim ili manjim uticajem. Kao onomad kada su za užasni zločin na Novom Zelandu „okrivljeni“ Karadžić, Mladić, car Lazar i Miloš Obilić.
„Srpska genocidna vertikala“ tako je utvrđena. Poslužilo je svrsi u regionalnom jugoslovenskom okviru, mada to nije bila tema nigde drugde na svetu. Kao i sada, kada se blati patrijarh Irinej zbog posete Siriji i susreta sa Bašarom el Asadom. Nema veze što se taj isti Asad sretao i sa prethodnim papom, i to isto u Damasku, a sa aktuelnim razmenjuje pisma i poglede oko rešavanja krize preko apostolskog nuncija. Ili što je sirijska vojska zaustavila tzv. Islamsku državu. Ili što su stotine vojnika poginule braneći hrišćanske svetinje. Kao i što se poslednjih pola godine, sve vreme, šalju poruke o tome kako nam „Rusi ne mogu pomoći“.
Svašta se na tu temu može pročitati, od toga da nam je najpametnije „prihvatiti sudbinu“, ponašati se kao „Nemci i Japanci“ posle Drugog svetskog rata, do molbi Vladimiru Putinu da „doseli sve rusofile“. Uz prateća ubeđivanja o „katastrofalnom stanju“ ruske ekonomije, ruskih institucija i nakaradnih tumačenja brojnih istorijskih događaja i prilika u kojima su nas „Rusi izdali“.
Matrica je definisana, okvir za distribuciju poluinformacija postavljen, tako da preostaje da se puni sadržajem. Rusi ostaju lajtmotiv, u krajnjoj liniji, sve se i radi zbog njih, Srpska pravoslavna crkva, uz niz ostalih institucija, biće na udaru kada se za to ukaže prilika, a dešavaće se i da ovaj kanal posluži za još koješta. Pa i za proglašavanje Ane Brnabić četničkim vojvodom. Sve što se ne uklapa u „NATO narativ“ o neophodnosti uguravanja celokupnog Balkana u ovu vojnu alijansu postaće cilj, predmet napada. Taj narativ se ne tiče samo tekućih akcija, već i istorijskih predstava koje su na Balkanu dugo građene. Republika Srpska je „Republika šumska“, a „UČK ekipa“ su borci za slobodu, fin svet, gospoda. Srbi su genocidan narod, neizlečivi od nacionalizma, šovinizma, fašizma, dok su drugi samo patriote, rodoljubi, evropski kalibar. Taj narativ služi za ubeđivanje da je jedini kompromis između Beograda i Prištine omogućavanje učlanjenja u UN takozvane „Republike Kosovo“. To je najkraći put do NATO-a ne samo za „Republiku Kosovo“, već i za Srbiju, zatim i BiH.
Sudeći prema raspoloživim podacima, opsežna i koordinirana akcija može poteći samo iz jedne tačke: Centra za strateške komunikacije NATO-a u Rigi, osnovanog 2015. godine, a danas već ozbiljne institucije, sa dugoročnim planovima. U javnosti čestog predstavljanog kao tela koje organizuje edukacije i treninge, koje se bavi javnom diplomatijom i javnim odnosima.
Sve je javno, sve transparentno, ništa sporno. Osim što se u dokumentima samog Centra može pronaći kako u delokrug rada spadaju i informacione operacije i psihološke operacije. SAD su rešene da uspostave potpunu kontrolu nad kibernetičkim prostorom, otuda i teza o ruskom malignom uticaju koji se mora potisnuti. Centar u Rigi nije obrazovna ustanova zadužena za edukaciju i treninge, već punkt utemeljen za vođenje sveobuhvatnog informacionog rata.
Logično, Srbija je „na radaru“ samim tim što nije u NATO-u, ali i zbog pozitivnog mišljenja većine populacije o Rusiji. Usmerena komunikaciona strategija koja uključuje i održavanje kreiranih narativa treba da pomogne da se to mišljenje promeni, kao i da se koncept vojne neutralnosti potpuno obesmisli. „Topli zec“ upriličen Ani Brnabić nije ad hok akcija, već deo strateške komunikacije. Premijerka Srbije tu više dođe kao „kolateralna meta“, a albansko mnjenje kao „koristan instrument“ za izvođenje operacije. Biće još „kolateralnih meta“ i „korisnih instrumenata“, ne treba uopšte sumnjati.
Zato je neophodno osmišljavati novi pristup. Ili, tačnije rečeno, prigrliti stari. U „tviter-raspravama“ o „ljudima iz šume“ ne možemo pobediti, niti svoju poziciju ojačati. Odbrana na napade je međunarodno pravo, oslanjanje na dokumenta koja nam garantuju određena rešenja: od Badinterovih principa, preko Dejtonskog sporazuma do Rezolucije 1244. Protiv toga će, u postojećim okolnostima, teško uspeti bilo kakva „strateška komunikacija“. Tu ne pomažu uključivanja nemačkog ambasadora i Maje Kocijančič. Kada se stav temelji na čvrstim fundamentima, na odlukama koje su verifikovali SAD, NATO i EU, onda poluinformacije imaju ograničen domet.
