Moj ćale je hteo peške do Berlina,
da uhvati lično Adolfa za uši,
al‘ kad je stigao negde do Beča,
već su ga prestigli Ameri i Rusi.
Berlin, Bajaga i instruktori (1984)
I ništa predstavlja nešto. Bramagupta, indijski matematičar, pre oko 3.600 godina definisao je pravila upotrebe broja nula. Zbir dve nule je nula, zbir nule i nekog pozitivnog broja je uvek pozitivan broj i tako dalje. Vavilonci, Maje, Grci, sjajni u računu, utemeljivači brojnih disciplina, za nulu nisu znali. Zahvaljujući arapskim misliocima, nula kasnije stiže i do Evrope. A zahvaljujući nuli, u Evropi se dolazi do dokazivanja značajnih teorema. Nula predstavlja nešto. Nije tačno da je nula — ništa.
Zapadnobalkanski samit u Berlinu pompezno je najavljen, čak se kalkulisalo i da će to izroditi nešto. Nešto u smislu novog neformalnog sporazuma između Beograda i Prištine, nešto kao najava prijema lažne države Kosovo u UN. Nešto kao još jedno popuštanje Beograda i pozitivan razvoj događaja za Prištinu.
Unapred se znalo da je ceo skup organizovan samo i isključivo zbog „kosovskog pitanja“. Pregovori su u blokadi, teško će biti nastavljeni, pa je ovo smišljeno zarad „premošćavanja situacije“.
Okupiće se predstavnici bivših jugoslovenskih republika, plus Albanci iz Tirane i Prištine. I onda će biti otvorena tema Kosova u kontekstu bezbednosti Balkana. A kada se u tom formatu i na takav način razgovara o regionalnoj bezbednosti, od koje zavisi evrointegracija svih balkanskih aktera, usamljena Srbija će makar malo popustiti pod pritiskom.
Međutim, kako se bližio 29. april, sve je više postajalo jasno kako će rezultat biti — ništa. Na to su ukazivale tri stvari:
Prvo — nervoza albanskih političara iz Prištine postaje primetna čak i prosečnim posmatračima. Haradinaj ponavlja da je uslov svih uslova „priznavanje državnosti Kosova“ od strane Srbije, Tači naklapa o Bujanovcu i Preševu, zahtevajući da se u pregovore direktno uključe SAD, a agilni agitpropovci iz Samoopredeljenja organizuju demonstracije.
Drugo — retorika organizatora skupa iz Pariza i Berlina se drastično menja. Iz kabineta Angele Merkel stiže poruka kako cilj nije donošenje odluka, već „razmena stavova“, a od Emanuela Makrona čujemo kako će „sastanak biti usredsređen na stabilnost regiona, sa posebnim fokusom na iznalaženje puta za ponovno pokretanje dijaloga između Srbije i Kosova“. Što se više bližio termin održavanja samita, to je sve više optimizam na Zapadu kopneo.
Treće — važna stvar jeste početak svojevrsne kampanje uperene direktno protiv Aleksandra Vučića u jednom broju zapadnih medija. „Frankfurter algemajne cajtung“ je najdirektniji: „dok Predsednik Srbije govori da svoju zemlju vodi u EU, istovremeno mediji, koji su oslonac njegove vlasti, koriste svaku priliku da huškaju narod protiv Evrope i zato takvoj Srbiji nije mesto u Uniji“. Naznaka da popuštanja Beograda ovoga puta neće biti.
E sada, pošto i ništa može predstavljati nešto, u „razmeni stavova“ je trebalo da Srbija ostane usamljena, samim tim i politički izopštena i označena kao isključivi krivac za narušavanje regionalne bezbednosti, do koje može doći zbog dalje blokade pregovora Beograda i Prištine. Samim tim i da se suoči sa posledicama koje takva uloga donosi.
Ipak, posmatrajući sve što se odigralo na samom samitu i reakcije posle njega, u ovome se nije uspelo. I za organizatore skupa i za albansku stranu nula nije predstavila nešto. Ali je zato za Vučića ništa postalo nešto.
Aleksandar Vučić se iz Berlina vraća kao nesumnjivi pobednik. U ovoj razmeni figura na „kosovskoj tabli“ on je popravio svoju poziciju, što je za Srbiju od velike važnosti. Ovo u rezultatskom smislu „ništa“, ipak nam pokazuje da je vođenjem hrabrije politike i povlačenjem jasnih „crvenih linija“, uprkos neprijatnim pritiscima, moguće braniti svoje nacionalne interese bez neke velike drame i drastičnih kontramera.
Pobeda je u tome što posle ovog skupa stav Srbije dobija na težini, on je sasvim legitiman, čak i za strane koje su za „nezavisnost Kosova“ uradile više i od samih Albanaca. A jedini stav koji se jasno razaznaje, jeste da sporazuma sa Prištinom u ovim uslovima ne može biti.
A i kako bi moglo biti posle onakve pregovaračke platforme kosovskih Albanaca? Nesreća za Vučića je u onoj „trećoj stvari“ — što će se zapadni mediji, pa zatim i političari, sve više baviti nekim drugim njegovim odlukama, nevezanim za Kosovo, pa će ovaj spoljnopolitički uspeh vrlo brzo biti relativizovan pritiscima koji se tiču unutrašnje politike.
Ali, to za poziciju Srbije više uopšte ne mora biti presudno. Čak to ne mora biti presudno ni za poziciju samog Vučića, čiju „erdoganizaciju“ ili makar „orbanizaciju“ treba očekivati.
Jer ovaj samit je završen neuspehom za organizatore, zbog toga što su okolnosti u kojima je održan sasvim drugačije nego prethodnih godina. Da se poslužimo makar i „nategnutom logikom“, pesmom Bajage i instruktora: dok su balkanski lideri kretali peške do Berlina, tamo su „već stigli Ameri i Rusi“.
Nemačka i Francuska nisu kadre da rešavaju „kosovsko pitanje“, nisu više čak ni u prilici da ključno utiču na regionalnu bezbednosnu dinamiku na Balkanu. Ako EU nije sposobna da natera Albance na ukidanje taksi, ako je prinuđena da toleriše Tačijeve izjave kako se SAD moraju direktno uključiti u pregovore, ako su konsultacije Vučića sa Putinom pred svaku novu rundu pregovora već postale ritualne, ako sada organizuje pregovore o tome kako ponovo započeti prave pregovore, o kakvom autoritetu Brisela se može govoriti!?
Zato će nastavak ovog procesa sve više „zamrzavati konflikt“ i udaljavati nas od bilo kakvog „sveobuhvatnog rešenja“. Rešenje će biti moguće tražiti tek kada se pregovarački proces vrati u Savet bezbednosti UN i kada se steknu uslovi za neki novi detant između „Amera i Rusa“.
Do tada, važno je da ovo ništa pretvaramo u nešto za nas. Makar i da se samo kupuje vreme.
