Talenat koji je blesnuo na debitantskom albumu „Perfume & Luck“ (2010) svoju ubedljivu potvrdu dobio je u narednim izdanjima „First Hand Stories“ (2012) i „Old, New, Borrowed & Blues“ (2016). Da je reč o autorki svetskog kvaliteta postalo je sasvim jasno objavljivanjem najnovije ploče „Roads That Cross“. Album koji je objavila čuvena izdavačka kuća „Ruf rekords“ pravi je biser modernog bluza, kojem Katarina daje svoj glas.
Katarina Pejak je diplomirala na Berkliju u Bostonu 2014. godine, gde je dobila i nagradu za posebna dostignuća „Songwriting Achievement Award”. Trenutno je na evropskoj turneji „Ruf rekordsa“ pod nazivom Bluz karavan, a domaća publika može da je vidi u subotu, 8. juna na festivalu Poezika u Kulturnom centru Novog Sada, kao i 16. juna u Botaničkoj bašti u Beogradu.
Tek sada, kada je dobila velikog svetskog izdavača, planetarna publika dobija pravu priliku da sazna ko je zapravo Katarina Pejak.
A to je već počelo da se dešava. Jedan od najpoznatijih svetskih muzičkih portala, „Olmjuzik“, objavio je izuzetno pohvalnu recenziju albuma, iz pera poznatog muzičkog novinara Toma Jureka.
„Drago mi je što album nije prepoznat samo kao dobar bluz album, nego je takođe prepoznat i kantautorski element, koji je meni jako važan i koji nisam želela da izgubim. To je još jedna stepenica na putu koji sam sebi zacrtala: da na bluz utičem sa svoje pozicije, a ne da pratim postojeće struje i tendencije“, kaže Katarina Pejak za Sputnjik.
Njen nesporni talenat do kraja je procvetao na studijama na Berkliju. Ona kaže da je odlazak u ovu prestižnu školu bio pun pogodak za nju. „Nemam problem da kažem da sam počela kao autor na jednom nivou, a završila pet nivoa iznad toga. Dosta toga nisam znala kada sam počela, imala sam samo autorski impuls“, priča Katarina Pejak.
Kao što se može videti iz intervjua koje daje američkim medijima, kao i recenzija albuma koje objavljuju tamošnji mediji, Amerikancima je i dalje zanimljivo Katarinino srpsko poreklo. Jer, zašto bi, zaboga, neko iz Srbije svirao bluz?! Pejakova skromno dodaje da posle bluz zvezde srpskog porekla Ane Popović, srpski bluz Amerikancima više i ne zvuči tako čudno.
„Moje poreklo ne utiče toliko na moj muzički rečnik, koliko na perspektivu koju ja imam. A što se tiče muzičkog vokabulara, ja jesam ipak američki muzičar i mene je dosta oblikovao život u Nešvilu, nakon mog diplomiranja na Berkliju. To je dominantniji faktor u tome kako ja zvučim nego moje poreklo. Međutim, naravno da je ne mogu i ne bi trebalo da zvučim kao potpuno autentičan američki muzičar, svakako da tu ima zvučnih intervencija. Još davno sam s jednim prijateljem Amerikancem, koji je bio u Srbiji, konstatovala da ovde postoji veliko tržište za tu mračnu alternativu: Tom Vejts, Nik Kejv, Lu Rid... On je rekao da nigde kao na Balkanu i u Istočnoj Evropi nije video tako koncentrisane baze ljubitelja te muzike. Možda se, eto, tu ogleda moje poreklo – u toj ljubavi prema muzičkim ’prinčevima tame‘“, kaže Katarina Pejak.
Ona napominje da ima različite utiske iz Bostona, koji je intelektualni centar na Istočnoj obali, i Nešvila, koji je prava Amerika u svakom smislu, od muzičkog do kulturološkog.
„Ako bih morala na jednu reč da se ograničim kada bih opisivala Ameriku, onda je ta reč podeljenost. To je veoma heterogeno društvo, a mislim da njih neke podele zapravo održavaju u životu. Kod njih je dominantna potreba za udruživanjem, po raznim osnovama, od religije do, recimo, sestrinstava i bratstava po fakultetima... Primećujem čak i kod naših ljudi da su tamo mnogo posvećeniji crkvenoj zajednici nego što bi bili da i dalje žive ovde. Druga vrsta podela je mnogo manje prijatna, a to je ekonomsko-klasno-rasna podela. Ali, tu bih ulazila u analizu liberalnog kapitalizma koji ne postoji samo u Americi“, smatra Katarina.
Ipak, ona kaže da ima nešto u tom ogromnom prostoru, koji je i dalje, posle stotina godina, pomalo divlji i u kojem postoje pravila drugačija nego kod nas.
„Imali smo svirku u mestu koje se zove Pulaski, Tenesi. To je rodno mesto Kju Kluks Klana. Posao je bio taj da pratimo muzičara koji se zove Smajli Riks, koji je Afroamerikanac i koji je bio perkusionista i prateći vokal kod Doktor Džona. U bendu je za bubnjevima bio Slaven Ljujić, koji je iz Crne Gore, ja, koja sam iz Srbije, na klaviru i Ostin Veb, belac, plavi momak s naočarima iz Hjustona u Teksasu, koji više izgleda kao da je iz Kvins koledža u Kembridžu, ili tako nešto... I mi kao ta čudna družina sviramo u ambaru punom belih Amerikanaca bajkera. To se na kraju sve jako lepo završilo. Takva iskustva su uticala na mene kao osobu, ali i nekog ko se bavi američkom muzikom.
Zvuči kao floskula, ali to je moć muzike i gruva“, kaže Katarina.
Sada kad su joj bespuća Amerike praktično pod nogama, postavlja se logično pitanje Sputnjika: Kako bi se snašla u bespućima Sibira?
„Imam jako dobre prijatelje iz Rusije, koji su bluz publika i koje sam upoznala u Evropi. A da li bih mogla da osvojim Sibir? To još niko nije uradio, pa ne vidim kako bih ja mogla. Zamišljam sebe kao Džuliju Ormond u ’Sibirskom berberinu‘, kako kočijom idem kroz tajge... Volela bih da posetim Rusiju, a ako je sa muzičkim razlogom, onda još bolje!“, entuzijastično odgovara Katarina Pejak.
Muzička preporuka Katarine Pejak
Katarina nije samo dobra muzičarka, već i vrstan poznavalac svetske scene. Zamolili smo je da nam preporuči izvođača na kojeg bi posebno trebalo obratiti pažnju.
„Preporučujem grupu Wood Brothers. Basista je Kris Vud iz grupe Medeski, Martin i Vud. Oliver Vud je njegov brat, kantautor i pevač. Imaju i fenomenalnog bubnjara i multiinstrumentalistu. Trojka su, ali zvuče kao simfonijski orkestar! To je muzika koja je pomirila pristup Bitlsa, Vana Morisona, Alman bradersa, The Banda... Svi ti uticaji se predivno čuju. Ko je fan bilo čega što sam navela, ovo će mu se sigurno dopasti“.
