Jedno je sigurno — indirektne posledice su mnogo veće, narušeno je zdravlje ljudi, zatrovani su prirodni resursi, hiljade ljudi je raseljeno, generacije mladih otišle su iz Srbije.
Srpska ekonomija počela je da propada devedesetih godina, sa ratovima i sankcijama, a bombardovanje 1999. godine ju je dokrajčilo. Oporavak je dug i težak, jer je industrija na kojoj se srpska ekonomija zasnivala devastirana.
Profesor na Fakultetu za primenjenu ekologiju Božo Drašković smatra da je, između ostalog, cilj uništavanja srpske industrije bio da se obezbedi tržište za robe zemalja koje su učestvovale u napadima, kao i da Srbija postane zavisna od njih.
„To je uništavanje na dugi rok, nije samo trenutno. Imate direktno bombardovanje, ali imate i drugi efekat, imate i kidanje ekonomskih lanaca i pravljenje zaostatka u razvoju“, rekao je Drašković.
Bombardovani su privredni i industrijski objekti, energetska postrojenja, infrastruktura. Ogromnu štetu pretrpele su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, za koju je NATO prvi put upotrebio i takozvane grafitne bombe. U više navrata gađani su objekti namenske industrije u Čačku, Bariču, Lučanima i Valjevu. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić ukazuje da su neki objekti bili u takvom stanju da ih nije bilo moguće obnoviti.
„Namenska industrija je pretrpela ogromne štete. Mislim da su se oporavili tek pre četiri-pet godina. I danas se ti kapaciteti obnavljaju, ali nisu ni blizu nivoa koji su imali u bivšoj SFRJ“, rekao je Savić.
Ogromne štete pretrpela je infrastruktura, u skoro 800 napada stradali su vodovodi, crpne stanice, mostovi, poštanska, putna i železnička mreža, aerodromi, TV centri, satelitske stanice, radio i TV repetitori.
Bombardovanje je finale kraha srpske privrede, koja je pretrpela ogromnu štetu devedesetih godina u vreme sankcija i to je, prema rečima naših sagovornika, neodvojivo.
„To je početak kraja za većinu srpskih preduzeća. Pre sankcija u bivšoj SFRJ svaki gradić je imao najmanje jednu fabriku u kojoj je radilo nekoliko hiljada ljudi, danas, ne računajući strane investitore, možete na prste jedne ruke da nabrojite gradove u kojima imate takve fabrike. Devedesetih godina u industriji Srbije je radilo 1,1 milion radnika, a danas oko 400 hiljada“, rekao je Savić.
I pored blagog oporavka posle NATO bombardovanja, pred nama su godine u kojima ćemo se boriti da se vratimo na nivo iz osamdesetih. Sagovornici ukazuju da pored svega što se zbivalo, ne bi trebalo da se isključivo oslanjamo na strani kapital. Morali bismo razmišljati i o sopstvenim resursima i elementima za razvoj, kojih i te kako ima.
„Bombardovanje je konačan udar na ekonomiju, ali i na celo društvo“, rekao je Drašković.