Tokom posete Japanu Tramp je prvo rekao da želi pregovore sa Iranom, a posle i da SAD ne žele smenu iranskog režima. Za sada izgleda da će rasplet biti kao u slučaju Severne Koreje, kad je posle teških reči i obostranog zveckanja oružjem došlo do mirovnih pregovora.
Borislav Korkodelović, dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, kaže za Sputnjik da Trampov „preokret“ kad je reč o Iranu nije ništa novo, jer je američki predsednik, inače, poznat po kontradiktornim izjavama, pa je pitanje šta će sutra reći.
Kao prvo, problem je njegove ličnosti, jer je on čovek koji je iz poslovnog sveta „uskočio“ u spoljnu politiku, oblast u kojoj nema ni dovoljno iskustva, ni protokolarnih veština.
„Druga stvar je da je Tramp čovek koji nije sklon ratu i on je veoma kritikovao svoje prethodnike, naročito Džordža Buša Mlađeg, zbog invazije na Irak 2003. i uopšte nije sklon velikom angažovanju američkih trupa na Bliskom istoku. Njega Bliski istok interesuje samo zbog cene nafte i prodaje oružja bogatim Emiratima“, kaže Korkodelović.
Međutim, treća stvar je da je Tramp okružen nekim od „jastrebova“, poput državnog sekretara Majka Pompea i savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, a obojica su veliki protivnici režima u Iranu.
Za razliku od Trampa, njih dvojica su mnogo skloniji i promeni režima u Teheranu, ako je potrebno i — vojnom intervencijom. Naš sagovornik podseća da se za Boltona kaže da je on „čovek koji voli svaki rat“ i da je bio jedan od glavnih ljudi koji su uticali na Džordža Buša Mlađeg da krene u pohod na Irak.
Zato su Pompeo, a posebno Bolton, ljudi koji u velikoj meri ograničavaju manevarski prostor Donaldu Trampu.
Što se tiče Trampove ponude za razgovor, on je rekao da u Švajcarskoj ambasadi u Teheranu, koja zastupa interese SAD u Iranu, postoji njegov telefonski broj na koji Iranci mogu da se jave u svakom trenutku.
„I sad kruži šala Teheranom da se već stotinak Iranaca javilo Švajcarskoj ambasadi pitajući za taj broj. Suština je u tome da Iranci ne pristaju pod postojećim uslovima ni na kakve pregovore sa Trampom. Oni ne žele pregovore dok im je pištolj prislonjen uz slepoočnicu i dok su pod užasno strogim sankcijama koje uveliko utiču na ekonomsku situaciju“, kaže sagovornik Sputnjika.
Takođe, ne žele da pregovaraju s nekim ko je prošle nedelje poslao dodatnih 1.500 vojnika i nije preinačio Boltonovu odluku o slanju nosača aviona „Abraham Linkoln“ i pratećih brodova i teških bombardera B-52.
Zato režim u Teheranu ne pristaje da pregovara u takvim uslovima, smatra Korkodelović i podseća da se u iranskom društvu zbog svega što se dešavalo još od puča iz 1953. godine protiv tadašnjeg premijera Mosadeka, koji su izveli CIA i britanska obaveštajna služba, postoji jedno veliko nezadovoljstvo politikom SAD.
Bilo koji iranski političar da se usudi da prihvati Trampovu ponudu, bio bi izložen ogromnom pritisku kod kuće, a uz to, Tramp je pre godinu dana pocepao međunarodni ugovor o iranskom nuklearnom oružju o kome se 12 godina pregovaralo, koji je dobio podršku SB UN, a iza koga stoje Kina, Rusija i tri glavne članice EU — Francuska, Nemačka i Britanija.
„Moguće je da postoje neke naznake Trampovog pokušaja da preko posrednika poput Iraka, Katara, Omana ili Nemačke proba da stupi u kontakt sa iranskim zvaničnicima i da eventualno u nekoj daljoj budućnosti počnu, pre svega, neformalni pregovori daleko od očiju javnosti, ali ja mislim da to uopšte nije aktuelno u dogledno vreme“, smatra Korkodelović.
On misli da će Iranci, a to su im izgleda savetovali i Evropljani, sačekati predsedničke izbore SAD u novembru 2020. Ukoliko Tramp izgubi, onda se u Teheranu nadaju da bi nova demokratska administracija bila spremna da se vrati na međunarodni sporazum koji je Tramp poništio.
Međutim, i u liberalnim krugovima bliskim američkoj Demokratskoj stranci raste skepsa da će Tramp izgubiti, jer on ima značajnu podršku „belih Amerikanaca“, srednje klase, farmera, konzervativnih krugova, evangelističkih vernika…
„Nije se Tramp tek tako desio, već je njegova pobeda na izborima kruna jednog procesa koji je trajao bar od globalne ekonomske krize iz 2008. godine“, zaključio je Korkodelović.
