Da bi se to postiglo, preporučili su korišćenje neuronske mreže koja se sastoji od četrnaest slojeva, a sve zbog toga da bi se obezbedilo da slika određene osobe bude bliža svim ostalim slikama te iste osobe (što se smatra pozitivnom karakteristikom), nego slikama drugih ljudi (što se smatra negativnom karakteristikom). Da bi sve to bilo moguće, neophodna je baza podataka koja sadrži 200 miliona fotografija lica kod osam miliona osoba.
Danas ovaj sofisticiran sistem ne koriste samo državni organi, već i banke, maloprodajni objekti, pa čak i društvene mreže.
U Americi i Kini sitem se primenjuje u cilju zaštite bezbednosti stanovništva, dok je u mnogim evropskim zemljama u eksperimentalnoj fazi i pitanje je dana kada će postati standard u svim bezbednosnim strukturama.
Međutim, pitanje je da li ovakav supermoćni sitem, baziran na neslućenim brzinama u obradi ogromne količine podataka, može da bude i zloupotrebljen.
Profesor fakulteta za medije i komunikacije Stanko Crnobrnja u razgovoru za Sputnjik ističe da prodor sistema u zaštitu ličnosti, kretanja i postupaka sa ovom tehnologijom doživljava potpuno novu dimenziju.
„To je još jedna u nizu novih tehnologija koja izaziva velike kontroverze, pošto se trenutno od Amerike do Kine stavlja u neposrednu, dnevnu upotrebu. Obrazloženje za njenu hitnu upotrebu jeste da se ona najbolje i najefikasnije može boriti protiv kriminala i ilegalnih radnji. Ali s druge strane, opravdana je i zebnja nekih krugova na Zapadu, da je to jedan novi korak ka orvelijanskom velikom bratu, koji je bio u stanju da svakog u svakom trenutku prati, prepozna, vidi gde se ko nalazi.“
On napominje da tehnologija koja omogućava da se neko prepozna među milijardama lica, ne isključuje mogućnost manipulisanja.
„Nije nemoguće da se sistem zloupotrebi, pa da se recimo neko lice prikaže na mestu na kome nije bilo i slično.“
Crnobrnja objašnjava da svaki napredni sistem u bilo kojoj oblasti ima jednu istu platformu digitalnih alata i da je to glavna odrednica novog doba u kome živimo i koje se ne zove slučajno digitalno društvo.
„To je odraz činjenice da su sada sve tehnologije prevedene ili se prevode u digitalnu, koja po vertikali i horizontali povezuje sve delatnosti totalno identičnim alatima, a u osnovi tih alata se nalazi jedinica i nula, koja beskrajnim brojem kombinacija u stvari tvori digitalnu tehnologiju. Kada tome pridodate činjenicu da je ta tehnologija i interaktivna, dobijamo hipermoćnu, novu stvarnost u kojoj je sve to moguće.“
Stručnjak za informacione tehnologije Zdravko Janković precizira da začeci ove tehnologije datiraju još od početka osamdesetih godina, ali da ona nije mogla da ima širu primenu, sve dok se računari nisu razvili do tačke koja to omogućuje.
„Sistem obrađuje podatke neverovatnom brzinom i zato je bilo potrebno da se razviju računari do ovog stepena razvoja na kome su sada. Fascinantno je da mi sada držimo u svom džepu 64 gigabajta memorije i da o tome uopšte ne razmišljamo, da nam je to potpuno normalno, a da su to u stvari moćne mašine koje su do pre samo tridesetak godina zauzimale čitave sobe.“
Janković ističe da se sistem za prepoznavanje lica koristi u sistemima koji su povezani sa graničnom kontrolom na ulasku u pojedine države. Široku primenu ima i na Fejsbuku, koji tu tehnologiju koristi prilikom tzv. tagovanja osoba.
Govoreći o mogućem narušavanju privatnosti, Janković ocenjuje da smo mi odavno izgubili dosta od sopstvene privatnosti time što smo pristali na društvene mreže.
„S druge strane, pitanje je da li mi kao građani želimo da trampimo svoju privatnost zbog zaštite bezbednosti i to je osnovno pitanje, u smislu da li će tu tehnologiju koristiti država.“
Janković zaključuje da je u svakom slučaju neophodno da postoji puna demokratska kontrola institucija, koja podrazumeva i demokratsku kontrolu i bezbednosnog aparata.
„Tek tada ne bi bilo bojazni od korišćenja savremene tehnologije za očuvanje bezbednosti“, kaže Janković.
