00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
OD ČETVRTKA DO ČETVRTKA
20:00
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
20:30
30 min
MOJ POGLED NA RUSIJU
21:00
30 min
MOJ POGLED NA RUSIJU
07:00
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
Bez saradnje Srba i Rusa nema ostvarenja slovenskog sna
16:00
30 min
OD ČETVRTKA DO ČETVRTKA
Hoće li biti Trećeg svetskog rata
17:00
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
„Dualnost Milene Pavlović Barili“
17:30
30 min
JučeDanas
Na programu
Reemiteri
Studio B99,1 MHz, 100,8 MHz i 105,4 MHz
Radio Novosti104,7 MHz FM
Ostali reemiteri

Gorica Popović za Sputnjik: Zašto je dobro što nikad nisam bila seks-simbol (video)

© Sputnik / Aleksandar MilačićGorica Popović
Gorica Popović - Sputnik Srbija
Pratite nas
Imala sam sreću da nisam fizički bila neko ko bi mogao da bude erotski simbol, nikad nisam dobijala takve ponude. Uglavnom su to bile istorijske, ozbiljne uloge. Kad danas gledam neke moje filmove vidim da sam uvek bila ozbiljna, mračna, malo namrštena... Jednostavno su me tako videli, kaže dobitnica nagrade „Žanka Stokić“, glumica Gorica Popović.

Za uzbuđenje kojim je ispratila vest o dobijanju tog velikog glumačkog priznanja, koje je, na inicijativu Mire Stupice, ustanovljeno 2003. godine, zaslužne su i dve dive koje su u njenom temelju, otkriva Gorica Popović za „Sputnjik“.

— Miru Stupicu sam poznavala, ponekad smo ponegde nastupile zajedno, obično nekom prigodom, ali nismo nikad igrale zajedno. Poštovala sam je, bila je izuzetna, puna raznih znanja, ljubavi prema ovom našem poslu. Srećna sam što sam je poznavala i što je ova nagrada i neka moja veza sa njom. Žanku nažalost nisam znala, ali to je ime koje mnogo znači, možda najviše od tih starijih umetnika. Ona je po svemu bila velika. Takođe, imam i jednu posebnu, intimnu, malu vezu s njom. Moj deda-ujak je bio cenjen glumac koji je takođe postradao posle rata, kada je došlo oslobođenje, i on je igrao za vreme okupacije, u centrali za humor. Zamerili su mu što je ismevao Staljina. I streljali su ga. Žanka je ostala u životu, ali bez građanskih prava.

Da li ste zbog svega toga ponekad razmišljali o glumi kao profesija visokog rizika?

— Izgleda da gluma jeste posao visokog rizika, ali se nadam da u tom kontekstu umetnici nikad više neće stradati. Mada, nikad ne znamo kakva će vremena doći. Kada sam te 1971. godine pročitala svoje ime na tabli, na spisku primljenih na Akademiju, mislila sam da ću da poletim, da je svet moj. Onda krenete putem koji je zapravo jedna trka, maraton, putem prepunim raznih zamki. Treba imati dobru kondiciju, dobru pamet, vrednoću, koncentraciju, veliku ljubav prema ovom poslu. Kada se sad osvrnem — a iza mene je toliko mnogo godina i uloga — jedino mogu da kažem da sam uspela da tim putem prođem bez velikih lomova i padova. Bez velikih stresova.

Zašto se neko ko je odrastao u porodici slikara odlučio za glumu?

— U Kragujevcu, gde sam pohađala gimnaziju, počela sam sa recitalima, prvo u školi, potom u dramskom studiju u tamošnjem Domu omladine. Tada se desilo da dobijem ulogu babe u nekom komadu Branka Ćopića. Sećam se da se moj otac snažno pobunio, nije želeo da krenem tim putem. Plašio se zato što u to vreme nije bilo mnogo školovanih glumaca, uglavnom su glumci amateri odlazili u profesionalna pozorišta. Moj otac se bojao da ću i ja tako otići, da se neću školovati. Međutim, brzo je shvatio da je ta želja kod mene jaka, zdrava. Malo potom sam dobila i jednu nagradu na takmičenju Saveza amatera i to je tako krenulo… Ali za glumu kao konačnu odluku prevagnula je jedna amaterska predstava koju sam napravila sa mojim društvom iz četvrtog razreda gimnazije. Bio je to „Budilnik“ Vlade Bulatovića Viba, predstava sa kojom smo stigli na savezno takmičenje na Hvaru. Tog leta sam rešila da probam i eto, nije to bila neka stoprocentna želja, ali izgleda da nisam pogrešila.

Tek stigli sa Akademije, debitujete u Karanovićevom filmu „Miris poljskog cveća“, slede „Nacionalna klasa“, „Pad Italije“, „U raljama života“… Veliki uspeh i velike nagrade na samom početku karijere. Koliko je to bilo zbunjujuće za mladog glumca, možda i teret?

— To jeste teret. Kad završiš Akademiju ti si nesiguran, još ne znaš gde si. Tek se bacaš u arenu, a za to su potrebne razne sposobnosti, ne samo glumački dar i vrednoća. Nisam se osećala mnogo sigurno u tom trenutku, tako da sam prvo otišla u grupu „Suncokret“. Bora Đorđević je studirao organizaciju na mom fakultetu, čuo me je na klasi kako pevam, pozvao me i — sve u vezi s tim je bilo divno. Imali smo puno koncerata, puno snimanja, ja sam čak i odbijala neke male glumačke poslove, sve misleći da nisam još spremna za to. Muzika mi je pomogla da se oslobađam na sceni, da izbegnem recimo ono „gde ću sa rukama“, bila je to jedna vrsta odlične vežbe. I onda se desilo, posle dve-tri godine, da me Điđa Karanović pozove da igram u filmu „Miris poljskog cveća“. Posle toga je došla „Nacionalna klasa“… Taj moj početak se dobro poklopio sa dolaskom takozvanih praških đaka – Karanović, Marković, Zafranović, Grlić… Oni su doneli novi dah, pravili su odlične sveže bioskopske filmove, a ja sam imala sreću da glumim u njima.

Da li ste, posle „Zlatne arene“ i drugih priznanja osvojenih na početku, znali ko ste Vi glumački, šta želite, šta odbijate, da li ste imali tu vrstu samopouzdanosti?

— Kad ste na početku, ne znate mnogo. Imala sam sreću da nisam fizički bila neko ko bi mogao da bude neki erotski simbol, nisam dobijala nikad takve ponude. Uglavnom sam dobijala istorijske, ozbiljne uloge. Kad danas gledam neke moje filmove vidim da sam uvek bila ozbiljna, mračna, malo namrštena… Jednostavno su me ljudi tako videli. Kao kneginju Ljubicu, pa je posle došao „Boj na Kosovu“ gde sam igrala caricu Milicu…

© Sputnik / Aleksandar MilačićGorica Popović: Život je tako raznovrstan a tako kratak, glupo je trošiti ga na nerviranje, bes, mržnju, zlobu
Gorica Popović: Život je tako raznovrstan a tako kratak, glupo je trošiti ga na nerviranje, bes, mržnju, zlobu - Sputnik Srbija
Gorica Popović: Život je tako raznovrstan a tako kratak, glupo je trošiti ga na nerviranje, bes, mržnju, zlobu

Kažete da ste jedva dočekali da igrate komediju.

— Da, to sam zaslužila i svojim habitusom i svojim gabaritom, vremenom sam nabacila kilažu i onda sam mogla da igram karakterne uloge.

Prelazak u Atelje 212 smatrate jednom od najvažnijih svojih odluka. Zašto?

— Ključni trenutak u mojoj karijeri bio je kada su me Muci Draškić i Mira Trailović pozvali da pređem u Atelje 212. Prvo sam igrala honorarno u nekim predstavama, a onda su me pozvali u angažman. Zašto je to jedan od bitnih trenutaka u mom glumačkom životu? Tu sam imala kontinuitet, tu sam se kalila, učila, zajedno sa legendarnim glumcima Ateljea 212. Jedna od mojih prvih predstava bila je „Oj Srbijo, nigde lada nema“ u kojoj sam igrala Jelenku, ljubavnicu Miloša Obrenovića, a Miloša je igrao Zoran Radmilović. A sa nama na sceni Miloš Žutić, Milutin Butković, Petar Kralj… Moja uloga nije bila velika i sećam se da sam čitavu predstavu stajala sa strane i gledala kako i šta ti majstori rade. Tu sam mnogo učila, a teško da bez prakse, bez treninga, glumac uopšte može da traje. Dolaskom u Atelje ja sam zapravo počela na pravi način da se ozbiljno bavim glumom.

I dok su mnogi u tom pozorištu stvarali od sebe zvezde, Vi to nikada niste radili, iako ste po glumačkom učinku mogli?

— Nisam od tih koji će da prave marketing od svog identiteta. Ja sve puštam da se dešava prirodno i mislim da stvari uvek dođu na svoje mesto. Evo i posle toliko godina, sad kad sam zakonski za penziju, ne osećam to tako, ne osećam da sam za penziju. Još imam energiju, prošle godine sam imala 109 predstava u sezoni, imam ih dosta i ove godine… Verujem da ću, i kad po sili zakona odem, igrati neke babe, jer to uvek treba.

Verujete li i dalje da je komedija najviši žanr i da je najteže nasmejati ljude?

— Moj profesor Bajčetić je govorio da je klovn vrhunac glumačkog izraza. Zato što sebe potpuno poništi i dozvoljava da ga posipaju vodom i brašnom, da ga šutiraju, da mu se smeju. A unutra je čovek, glumac.

Kako se posle toliko različitih uloga i „poništavanja“ čuva ono što je izvorno vaše?

— Tajna je u tome što glumac mora da ostane dete, jer osim što je teška, što je zanat, rad, gluma je zapravo igra. Celog života se igramo. Naravno, ima i ljudi koji su se slomili u tome, koji nisu izdržali teret ulazaka u razne karaktere, ali kada sebi kažete: „Pa to je igra, evo ja se umesto lutkica i krpica sada samo igram nekih drugih igara“, i kada vidite da ljudi u tome uživaju, e onda je zaista sve u redu. Život je tako raznovrstan, a tako kratak, glupo je trošiti ga na nerviranje, bes, mržnju, zlobu… Umesto toga, treba ga jednostavno disati, jer nemamo mi neke duge puteve…

Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala