Kratki studijski programi koji će biti organizovani na fakultetima, možda već i od naredne školske godine, prema rečima sagovornika Sputnjika koji su članovi Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, predstavljaju zahtev vremena i tržišta rada kome su potrebni određeni kadrovi, a nezaposlenima posao.
Kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, po uzoru na nju smo već i u Zakonu o visokom obrazovanju donetom 2017, a dopunjenom prošle godine, prvi put u našoj zemlji predvideli mogućnost uvođenja takozvanih kratkih studijskih programa. Pre mesec i po dana Nacionalni savet za visoko obrazovanje je razradio to zakonsko rešenje tako što je doneo pravilnik o načinu organizovanja, sprovođenja i o svim drugim elementima od značaja za realizaciju i uvođenje tih programa koji će biti organizovani na visokoškolskim institucijama.
Član tog Nacionalnog saveta, profesor Beogradske bankarske akademije — Fakulteta za bankarstvo, osiguranje i finansije, dr Hasan Hanić, kaže za Sputnjik da će ti kursevi trajati od tri meseca do godinu i po dana, odnosno tri semestra. Nakon uspešnog završetka polaznici će dobiti nacionalni sertifikat koji se uvodi u zvanični registar evidencije Ministarstva prosvete a fakulteti su, kako kaže, dužni da vode evidenciju o svakom izdatom sertifikatu.
Nastava bi se izvodila odvojeno od predmeta iz osnovnog programa studija i ne bi remetila osnovnu nastavu na fakultetu, napominje Hanić, ističući da polaznici mogu da budu oni koji su završili srednju školu, ali i studenti i oni koji su završili fakultet, bilo da su zaposleni ili ne.
„Uslov da se realizuje taj kratki studijski program je da postoji partner, neka kompanija, korporacija, institucija, koja daje pozitivno mišljenje o tom programu i spremna je da svoje zaposlene pošalje na taj program, ili da zaposli neke od onih koji završavaju taj program, dokazujući da za tim postoje potrebe na tržištu. To je drugi bitan uslov umesto akreditacije, to je svojevrsna akreditacija, ali od strane privrede“, objašnjava Hanić.
Ideja je, kako kaže, da se obrazovni sistem, uključujući i ovu formu, u što većoj meri prilagodi aktuelnim potrebama tržišta rada, jer se postojeći obrazovni sistemi sporo menjaju, za razliku od strukture rada, pa tržište sa zakašnjenjem daje signale kojih profila ima manje, a koji su oni koji čekaju na posao. Ovo bi, ističe on, trebalo da ubrza zapošljavanje, odnosno da osposobi učenike srednjih škola koji traže posao da se što brže osposobe za svet rada.
„Predviđeno je da se pored teorijske nastave realizuje od 10 do 30 odsto praktične nastave u datoj kompaniji ili više kompanija. Ovaj program mogu da realizuju i dve visokoškolske ustanove, a mogu se realizovati i u saradnji sa inostranim visokoškolskim ustanovama koje moraju biti akreditovane u užoj oblasti iz koje se izvodi kratki studijski program“, navodi sagovornik Sputnjika.
Na pitanje o finansiranju tih kratkih studijskih programa, Hanić kaže da za to nije potrebno opredeliti posebna, dodatna sredstva, jer će ih finansirati ili polaznici ili odgovarajuća kompanija u celini ili delimično. Kalkulacija o ceni školarine još nema, jer će to zavisiti od fakulteta do fakulteta, na kojima je ionako različita školarina. Gruba računica ipak postoji.
„Neka analogija može da se uspostavi sa redovnim školarinama. Pošto će broj polaznika koji se ograničava po pojedinim kursevima po pravilu biti manji, jer moraju da steknu i znanje i veštinu u tom neposrednom interaktivnom radu, ako kurs traje godinu dana i ako je školarina na nekom fakultetu, primera radi, 1.500 evra, ovde može da se očekuje da će koštati 3.000 evra“, kaže Hanić.
Da je reč o novinama koje su i dalje nepoznanica i za univerzitetske profesore koji o tome nisu obavešteni iako će, nesumnjivo, neki biti i predavači, ukazuju primeri dr Dejana Šoškića i dr Ljubodraga Savića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu. A upravo je oblast finansija, uz Informacione tehnologije, označena kao ona koja bi najpre mogla da dobije svoje kratke studijske programe, s obzirom na tržišne potrebe.
Na pitanje da li to na neki način može da dovede do degradiranja našeg visokog obrazovanja, Šoškić za Sputnjik kaže da o tim programima nije ništa čuo pa i ne može to da komentariše, ali dodaje:
„Naše visoko obrazovanje je već degradirano time što imamo univerzitete koji olako daju diplome, i ne samo diplome osnovnih studija, nego master diplome. Doktorske disertacije se brane masovno bez kriterijuma, tako da je kod nas ozbiljna kriza visokog obrazovanja. Ja bih rekao da postoji i kriza na nižim nivoima, ali je ova posebno izražena i opasna“.
Savić nema dilemu da ćemo ovim potezom postići autogol.
„Mi spremamo ljude koji će biti uskospecijalizovani u meri u kojoj to treba nekom preduzeću. A onda se postavlja pitanje šta ćemo sa onim ostalim, gde će se oni zapošljavati, da li mi u stvari naš obrazovni sistem dovodimo do besmisla“, pita ovaj profesor.
On ukazuje na više problema koje bi ovaj novi sistem mogao da prouzrokuje. Zašto će neko da primi na posao nekog ko je završio fakultet ili ima diplomu mastera, ako može nekoga ko je završio kurs od nekoliko meseci i manje ga košta. Da li to može da garantuje Srbiji da će se u nekom periodu priključiti zemljama sa ozbiljnim industrijskim razvojem i stvoriti osnovu za ozbiljan tehnološki razvoj, dalje pita on i konstatuje da ćemo dovesti naše ljude dotle da neće moći ne samo da kreiraju naše tehnologije nego neće moći da shvate ili primene nove tehnologije, čak i da im ih neko pokloni.
„A da ne govorim o tome da to može dovesti do čitavog niza zloupotreba. Krenuće tako, a onda će se ceo sistem visokog školstva prilagoditi tome. Još kada uključite privatne fakultete. To onda postaje način obrazovanja, pa će neki roditelji, neki đaci, neki studenti izabrati to kao sistem obrazovanja, računajući da mogu da nađu posao. I onda imate neku diplomu i to izjednačite po zakonu kao deo nekog fakultetskog obrazovanja. Ja to doživljavam kao nešto što vuče zemlju nazad“, nema dilemu Savić.
Time, kako upozorava, zatvaramo mogućnost zapošljavanja obrazovanih ljudi. Što bi neko plaćao visokoobrazovane ljude kada mu trebaju samo neki uskospecijalizovani? A i kada čovek stekne neku internu diplomu, kakve su njegove manevarske mogućnosti u smislu seljenja na neko drugo radno mesto? On je osuđen da radi u toj po pravilu stranoj kompaniji kojoj je baš takav potreban, upozorava on.
Srbija se, smatra on, ipak pretvara u zemlju jeftine radne snage, ne mnogo kvalifikovane, za proizvodnju najjednostavnijih proizvoda, za upotrebu najjednostavnijih tehnologija.
„Niko me, zaista, ne može ubediti u to da se za tri meseca može steći neko ozbiljno fakultetsko znanje koje se može upotrebiti u nekim ozbiljnim procesima u proizvodnji. To samo znači da će ljudi biti osposobljeni u onim najgrubljim crtama, tek toliko da imaju neka zvanja koja su potrebna nekom konkretnom preduzeću. Kada to preduzeće ode iz Srbije, taj sertifikat, to znanje ne treba nikome“, mišljenja je sagovornik Sputnjika.
Profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i nekadašnji rektor Univerziteta u Beogradu, dr Branko Kovačević je pak izričit u tome da kratki studijski programi ni na koji način neće uticati na naš sistem visokog obrazovanja, niti mogu biti zamena za višegodišnje osnovne studije na fakultetima, već da predstavljaju vrstu subspecijalizacije za koju će se dobijati sertifikat.
Nije to akademska diploma, nije to diploma univerziteta, već samo sertifikat da ste osposobljeni da obavljate neku stručnu delatnost, podvlači Kovačević, koji je, takođe, član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. On u prilog tome objašnjava šta su kratki studijski programi.
„Oni su na neki način vezani za struku, profesiju za koju se daju sertifikati koji će biti prepoznati na tržištu rada. Kada ih ljudi završe da mogu negde da nađu posao, to je smisao. Ne akredituju se kao akademske strukovne studije koje traju tri-četiri godine, već obično traju jedan ili dva semestra i završavaju se sertifikatom da je neko osposobljen za određenu profesionalnu delatnost“, ukazuje profesor na ETF-u koji školuje upravo IT stručnjake, jedne od najtraženijih na tržištu rada.
Na pitanje da li su ti kratki studijski programi urađeni po nekom modelu, sagovornik Sputnjika odgovara:
„Jesu. Po modelu EU. ’Šort turn‘ ga zovu. Uvedeni su, kao i studiranje uz rad, da ljudi koji rade imaju pravo da se usavršavaju i idu na bolja radna mesta. To je standard Evropske unije. Tamo to već postoji godinama, otprilike od 2010“, napominje nekadašnji rektor beogradskog Univerziteta.
Oni u Evropskoj uniji imaju tržište rada koje ima svoje potrebe i ovaj model je, kaže Kovačević, dao rezultat.
Savić ne spori da je to sve po uzoru na EU, gde je dalo dobre rezultate, ali i dodaje da se zaboravlja da EU ima drugačiju industriju, pa i onu sofisticiranu, a da je problem što će ovo nas pretvoriti u zemlju jeftine, a samo po diplomi visokoobrazovane radne snage, usko specijalizovane u meri u kojoj to treba nekom preduzeću.
„Došli smo u situaciju koju nam nameću stranci. Donose nam zakone, propise, sad su počeli da nam uređuju sistem obrazovanja. Prosto ćemo živeti po diktatu stranaca koji će nam objašnjavati da je to za naše dobro“, kritičan je Savić.