Sudeći po tim planovima, o kojima otvoreno pišu „Njuzvik“ i „Njujork tajms“, istorija je malo čemu naučila najradikalnije članove predsedničke administracije, piše autor RIA Novosti Ivan Danilov.
Mnogi u Beloj kući, napominje autor, zaista veruju u to da se protiv Irana može organizovati munjeviti i pobedonosni rat, gotovo bez ikakvih američkih gubitaka. Pritom se pozitivan rezultat ne očekuje prosto brzo, nego za nekoliko dana.
Postoje dva logična objašnjenja za takav neizmerni optimizam, navodi Danilov.
Prvo objašnjenje: pristalice nasilnog rešavanja „iranskog pitanja“ uverene su u to da je Iran toliko slab da se njegova kapitulacija može postići bukvalno jednim napadom, nakon kojeg iransko rukovodstvo jednostavno neće moći da zadrži vlast.
Drugo i verovatnije objašnjenje glasi: pristalice nasilne akcije protiv Irana odlično znaju da nikakve „munjevite pobede“ neće biti, ali im je važno da po svaku cenu ubede Trampa da ipak počne rat, a za to je potrebno intezivno lagati da će on biti brz i lak.
Indikativno je, ocenjuje Danilov, što je prestala da funkcioniše tradicionalna američka shema, u kojoj se koristi postepeno stvaranje medijske i diplomatske histerije uz pomoć spinovanih „obaveštajnih informacija“ o sve većoj opasnosti od buduće žrtve američke agresije.
Bez obzira na sav trud američkih medija i obaveštajnih službi, čak i američki saveznici koji su pomagali Vašingtonu da utapa u krvi Srbiju, Libiju i Irak, govore da američke informacije o iranskoj pretnji nisu potvrđene, napominje Danilov.
Ako čak i britanski „Gardijan“, pozivajući se na izjavu svog lokalnog rukovodioca „operacije za borbu protiv DAEŠ-a“, kritikuje američku pripremu za rat s Iranom, znači da na informaciono-diplomatskom planu u Vašingtonu ne ide sve baš kako bi trebalo.
„Visoko rangirani britanski general u koaliciji protiv DAEŠ-a koju predvode SAD izjavio je da se opasnost od iranskih snaga u Iraku ili Siriji ne povećava. To direktno protivreči tvrdnjama SAD korišćenim kao opravdanje za jačanje vojne moći u regionu“, navodi Gardijan.
Američki časopis „Njuzvik“ navodi kako američki „jastrebovi“ zamišljaju kapitulaciju Irana. „Izvor u Pentagonu je izjavio da varijante dejstava podrazumevaju moćnu kampanju raketnih napada kako bi se Teheran doveo za pregovarački sto s Vašingtonom. To zavisi od eskalacije sile. Nezavisno od iranskog razmetanja hrabrošću, kada dobijete 500 raketa na dan, to vam nanosi silnu štetu, a to i jeste cilj. Kada je vaš protivnik oslabljen, vi dobijate više“, rekao je jedan činovnik upoznat s planovima.
Iako sagovornici „Njuzvika“ tvrde da aktuelna dejstva (prebacivanje u zonu Persijskog zaliva ne samo raketa, nego i 120.000 američkih vojnika „za slučaj eskalacije“) uopšte ne predstavljaju signal da je rat neminovan — elementarni zdravi razum i istorijsko iskustvo iz poslednjih 30 godina ukazuju na to da se Vašington očigledno sprema upravo za nasilni scenario.
Najuticajniji (i često veoma dobro informisan) američki list „Njujork tajms“ navodi da Bela kuća svesno pokušava da dovede situaciju do pravog oružanog sukoba: „Jedan američki činovnik, koji je želeo da bude anoniman, izjavio je da novi obaveštajni podaci o sve većoj opasnosti od Irana ne zaslužuju rat kakav planira predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton. Činovnik je, takođe, izjavio da je konačni cilj kampanje za ekonomske sankcije koje vodi Trampova administracija poslednjih godinu dana bio da se Iran uvuče u oružani sukob sa SAD.“
Moglo bi se, u skladu s tradicijom, pretpostaviti da iza dejstava Trampove administracije stoje naftni interesi, utoliko pre što su vojne intervencije protiv zemalja-izvoznica nafte davna američka praksa.
Međutim, u ovom slučaju, navodi Danilov, razloge pre treba tražiti na političkoj ravni. Predsednik SAD je došao na vlast ne samo zahvaljujući talasu narodnog nezadovoljstva ekonomskom politikom Obamine administracije, nego i zahvaljujući veoma jasnim obavezama koje je preuzeo na sebe u vezi s radikalnim rešavanjem „iranskog problema“. Ta obećanja odigrala su važnu ulogu u podršci koju je Tramp dobio od američkog vojno-industrijskog lobija i od drugih igrača zakulisne američke politike, naglašava autor.
Sada je, očigledno, došlo vreme da se plaćaju računi, bez obzira čak i na to da što će na ekonomskom planu bilo kakva vojna intervencija protiv Irana postati izvor veoma ozbiljnih problema ne samo ekonomskog, nego i vojnog karaktera. I nezavisno od toga šta o tome misle i tvrde neosnovano optimistični planeri iz Pentagona, navodi Danilov.
On upozorava na to da će rat s Iranom neizbežno dovesti do rasta cena nafte, ne samo zbog smanjenog obima iranskog izvoza „crnog zlata“, nego i zato što će u opasnosti biti navigacija u Persijskom zalivu.
U okvirima „asimetričnog odgovora“ na američku agresiju pod udarom proiranskih snaga mogli bi da se nađu ključni elementi naftne (kako prerađivačke, tako i cevovodne) infrastrukture Saudijske Arabije.
Mogućnost da se u predizbornom periodu u SAD pojavi prava energetska kriza (koja će snažno uticati na cene u samim SAD), mogla bi zaista da zaustavi administraciju Donalda Trampa. Ali, ako u Vašingtonu poveruju u mogućnost da iransko pitanje reše brzo i isključivo u masovnim raketnim napadima, sasvim je moguće da ekonomski rizici neće biti uzeti u obzir.
Još jedna stvar, dodaje Danilov: Kako god se razvijala situacija nadalje, već sad se Vašingtonu može zahvaliti za to što tako efikasno vodi reklamnu kampanju ruskih kompleksa protivvazdušne odbrane.
Prateći američku pripremu za bombardovanje Irana i reakcije Vašingtona na pojavu S-300 u Venecueli, mnoge zemlje počinju da razmišljaju o tome da rusko „osiguranje“ od ekscesa američke spoljne politike treba kupovati hitno i po bilo koju cenu.
