Ad hok komisija kosovske skupštine usvojila je nacrt rezolucije o „osudi genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina bivšeg državnog režima Srbije na Kosovu“. Dokument je urađen po modelu rezolucije Evropskog parlamenta za Srebrenicu.
Odmah nakon usvajanja, za sledeću nedelju zakazana je sednica kosovske skupštine posvećene osnivanju međunarodnog tribunala za navodne srpske zločine na Kosovu.
„Kada mi unutra osudimo zločine Srbije na Kosovu, možda će se otvoriti uho strancima“, ocenili su članovi komisije Skupštine Kosova.
Novinar Slobodan Reljić podseća da sve što je odlučeno na Kosovu dolazi upravo spolja, ali i da bilo koju odluku, rezoluciju koja se tamo donese ne treba shvatati ozbiljno. Takva optužba za genocid kod njih ne podrazumeva nikakvu proveru, a osnovni problem je u tome što Zapad te proglase, koji nisu osnovani na činjenicama, proglašava činjenicama, kada mu to treba. Najbolji primer je „državni udar“ koji je Rusija navodno htela da izvrši u Crnoj Gori, kaže Reljić.
Dakle, ovde je genocid propagandno-politička, a ne krivično-pravna kategorija.
„Optužbu za genocid ne možemo da uzmemo za ozbiljno, jer nije zasnovana ni na kakvim činjenicama i ne podrazumeva nikakvu vrstu polemike. To što govore ne može da se ospori kao činjenica, jer nije ni zasnovano na činjenicama. I kada oni tu tvrdnju preuzimaju u svom propagandnom mehanizmu, to isto nisu činjenice, ne možete da dokazujete da voda nije mokra“, ističe on.
Kako je moguće da se Srbiji, dvadeset godina posle strašnih dešavanja na Kosovu, uništavanja svetinja i proterivanja ne samo srpskog stanovništva sa tog prostora, lepi etiketa sa natpisom „Genocid!“, kada nijedan zločin počinjen na Kosovu nije ustanovljen kao takav, niti od Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, niti od lokalnih pravosudnih organa, srpskih, međunarodnih, pa i kosovskih? Je li moguće da se za genocidni proglašava narod koji je proteran?
Da bi objasnio ovaj paradoks, Reljić nas vraća na početak. On podseća da živimo u državi koja je krajem prošlog veka došla u sukob sa namerom Zapada da napravi novi svetski poredak i zato je morala da bude disciplinovana, a te lekcije i dalje traju. U tom ključu čita i stalne optužbe za genocid protiv Srba. Državni mehanizam koji je zato ovde uspostavljen nije nam dozvolio ni da napravimo svoj demokratski sistem, već nam je on nametnut spolja. Zato imamo i problem sa našim odnosom prema ovakvim optužbama.
„Taj implementirani mehanizam posebno je uočljiv kroz delovanje medija, kada Zapadu treba da nekog ocrni, on ga naziva Hitlerom, pa je tako Hitler bio Milošević, a danas je Putin. Svako može da bude Hitler kad njima to treba, taj mehanizam u Srbiji živi kroz nevladin sektor“, kaže Reljić.
„U našim medijima pojavljuju se ljudi iz nevladinog sektora, koji je takođe formiran spolja i implementiran ovde. U APR-u vam treba petoro ljudi da biste registrovali ’Centar za genocid‘. Kad slušate vesti, onda zovu taj centar koji objašnjava kako smo mi genocidan narod“, objašnjava naš sagovornik mehanizam kojim se pokušava nametnuti kolektivna krivica.
Dodaje da su naša politička elita i mehanizam koji je vezan za medije potpuno vesternizovani, da zapravo preuzimamo njihov način pogleda na svet i preuzimamo njihove formulacije, njihove lekcije o dobrom i lošem.
Da li Srbija danas može da uradi bilo šta da spreči ovakvo etiketiranje zarad nečijih političkih ciljeva? Da li ćemo reagovati na lepljenje etikete da smo genocidni i iz Prištine? Hiljadu puta izgovorena laž postaje istina, pa je tako priča i o genocidu u Srebrenici stigla do Saveta bezbednosti UN, ali ju je na sreću zaustavilo rusko „njet“.
Reljić smatra da u ovom smislu postoji izvesno napredovanje, pre svega zato što zapadni pritisak slabi, zato što je Zapad sve slabiji. Evropska unija ima toliko sopstvenih problema, oni će uskoro morati i svoje protivnike s desnice da optužuju da su genocidni, neće imati vremena da se bave nama, kaže on.
„Počeo je proces, neću da kažem otrežnjenja, nego dopuštanja, probijanja tih tema u javno mnjenje. Košare su dosad bile skoro zabranjena tema, pokrenuta je i priča oko osiromašenog uranijuma. To sada možemo, jer je posle bombardovanja pritisak Zapada bio tako veliki da nam nisu dozvoljavali da pričamo o tome. Njihov uticaj na našu vojsku je bio takav, da su svi koji su učestvovali u protivvazdušnoj odbrani praktično smenjivani. Iz vojske su izbacivane kompletne strukture da bi ih ponizili i doveli u stanje da su ipak izgubili, iako se to drugačije završilo“, konstatuje Reljić.
On primećuje da su, kako se širi sve veći uticaj sa Istoka, u kome se slobode pojavljuju kao naše pravo da govorimo o tome šta nam se dešavalo, ove priče sve češće u našem javnom mnjenju, nisu očajničke, ali ni golo negiranje druge teze.
„Podsećam na važnu činjenicu, prošlo je 20 godina od NATO bombardovanja, namere onih koji su bacali bombe nisu realizovane“, kaže Reljić ističući suštinu — da na laži o genocidu sve glasnije treba odgovarati pravom istinom o događajima iz nedavne prošlosti.
Na kraju razgovora za Sputnjik dodaje da se naše društvo uspravlja, te da javno mnjenje mora da ima stav o ovoj optužbi za genocid, mora da se suprotstavi toj besmislici, ali da na to ne treba trošiti veliku energiju.
