Bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. godine, NATO nije uspeo da u samo nekoliko dana, koliko je planirano da akcija traje, slomi neočekivani otpor Vojske Jugoslavije.
Zato su se NATO avioni 78 dana obrušavali i na civilne ciljeve, infrastrukturu, mostove, puteve, fabrike, medijske kuće, pa čak i crkve.
Bombe su padale i na kuće, škole, ali i zdravstvene ustanove — bolnice i domove zdravlja. Masovno su ubijani bolesnici, starci, žene, porodilje, deca i bebe.
Ružica Dimić porodila se carskim rezom u bolnici ’Dr Dragiša Mišović‘, u kojoj je tada radila, a radi i danas, samo nekoliko sati pre nego što je NATO bomba pogodila mesto za koje je mislila da je najbezbednije. Mesto sa oznakom crvenog krsta.
„Mislim da ne postoji razlog koji bi mogao nekog da navede da bombarduje bolnicu gde su nemoćni. Bez obzira na to što su vojni objekti u blizini, NATO je imao pametne rakete koje znaju svoj cilj. Bolnica je mogla da bude mimoiđena“, priča Dimićeva.
U bolnici je tih dana, potpuno nemoćna zbog održavanja trudnoće, ležala i Sandra Trailov, kojoj to nije bio prvi rat koji je preživela. Susret sa NATO planerima imala je četiri godine ranije, kada je 250 hiljada Srba proterano iz Hrvatske, sa vekovnih ognjišta.
„Otac mi je stradao u ’Oluji‘, na vojnom poligonu iznad Slunja, ne znamo ni dan-danas gde su mu kosti. Nikad, nikad nisam ni pomislila da može biti bilo kakvog rata više, bilo kakve katastrofe. Mislila sam da ono što se dešavalo tad, više nikad neće da se desi, da ljudi, narodi i zemlje to neće da dozvole“.
NATO bomba koja je pala u krug bolnice razorila je Neurološku kliniku. Snažna detonacija i geleri koji su leteli svuda naokolo demolirali su obližnju zgradu Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu.
Ginekološko-akušerska klinika nalazila se samo 20 metara od pogođene zgrade.
„Ovde je bilo kao u horor filmu! Bio je Spasovdan, nismo očekivali da će biti bombardovanje na naš veliki praznik. Tačno u ponoć čuli smo prvu detonaciju. Kako je vreme odmicalo, bombe su padale bliže i bliže, čule su se sve jasnije. Nemoćne, tek porođene žene, osetile su da su u opasnosti. Tresla se zemlja, tresli su se zidovi i prozori“.
Te kobne večeri Sandra Trailov je premeštena u drugu sobu, na spratu, jer su u bolnici ostali samo najkritičniji bolesnici. Bila je priključena na infuziju. „Eksplozija u takvoj blizini i ona stakla koja su se raspršila po svima nama, po celoj sobi, to je bilo strašno“, priseća se.
„Ne mogu da se setim da li sam sama isključila infuziju, znam da sam ustala. Neki su počeli da viču, sestre su ulazile, govorile da svi moramo u podrum. I na tom stepeništu je svuda bilo staklo…“.
Momenat koji joj se urezao u sećanje:
„Sestra koja je imala naramak beba. Bebe su bile jedna preko druge naslagane njoj na ruku. I krv koja joj je tekla niz obraz. To je scena koju ću pamtiti dok sam živa“.
Tek porođene žene u prizemlju zgrade nisu mogle da trče, nemoćne, očekivale su novi napad, nove bombe koje će pasti direktno na njih. Lekari i sestre iz drugih delova Kliničkog centra dotrčali su na ginekologiju. Ne mareći za opasnost, pomogli su pacijentkinjama koje nisu mogle da hodaju, da siđu u podrum, a već za sat vremena da ih spasioci prebace u drugu bolnicu. Ružica Dimić će im na tome biti zahvalna dok je živa.
„Njima bih i danas mogla da stavim život u ruke. Kad je nastala ta jeziva tišina, ne biste verovali, kao film da je sniman, od početka do kraja sve se odigralo tako da niste imali gde da kažete ’rez‘. Kao da smo sto godina vežbali za takve situacije, a bila je jedna jedina, nadam se — zauvek“, kaže Dimićeva.
Plašile su se za svoje živote, ali najviše su se plašile za bebe, za decu koja nisu bila pored njih, i nerođenu, decu koja su osetila strah majke i pre dolaska na svet.
„Imate jedno dete ovde, drugo je kod kuće, i razmišljate šta se tamo dešava. Ako su bombardovali bolnicu, da nisu srušili ceo grad? Najsigurniji ste u bolnici. Sad kad je bolnica bombardovana, više nigde niste sigurni, mogli su da bombarduju i kuće“, priča Dimićeva.
Sandra Trailov porodila se u septembru. Na sreću, Luka i Aleksa na svet su došli kao zdrave bebe, a danas su dvadesetogodišnjaci koji dobro znaju šta je njihova majka preživela i koliko se borila sa samom sobom da bi ih zaštitila.
„I dan-danas zvuk sirene i uopšte aviona izaziva neku nelagodnost u meni i uopšte ne volim takve zvukove. Ne znam da li bih to mogla ponovo da preživim. Strah me je jer vidim da danas neki ne prezaju od toga da opet dođe do rata, da bi ostvarili neke svoje ciljeve“.
U bombardovanju Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović“ ubijena su tri pacijenta Neurološke klinike. Poginulo je i sedam pripadnika protivpožarnog odeljenja Gardijske brigade Vojske Jugoslavije, koji su dežurali ispred klinike. Poginuli vojnici imali su između 20 i 26 godina.
