Odlukom o usvajanju Predloga zakona o dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, kojim se predlaže da 24. maj bude novi praznik — Dan Ćirila i Metodija, Vlada Srbije pridružila se grupi šest slovenskih država koje proslavljaju taj praznik.
Spomen na slovenske prosvetitelje do sada se obeležavao u Rusiji, Ukrajini, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Češkoj i Slovačkoj, a Srbija će im se pridružiti u zavisnosti od odluke Narodne skupštine.
Dan kada se slavi Dan Ćirila i Metodija ili, kako se još naziva, Dan slovenske pismenosti i kulture, retka je prilika kada se reč „slovenski“, kao termin koji označava širu zajednicu slično govorećih naroda, pominje u javnosti.
Naime, taj termin kao da je, van stručnih krugova, zaboravljen, kao da je izašao iz mode, kao što su iz mode izašli šeširi, krinoline ili nošenje štapa sa srebrnom drškom.
O „slovenskom svetu“, kao prostoru gde se razvija civilizacija sa posebnim odlikama, temi o kojoj su intelektualni krugovi iz 19. veka naširoko raspravljali ili političkoj emancipaciji Slovena i njihovom jedinstvu, ne da više niko ne govori, nego se te ideje čine milenijumima daleko od stvarnosti u kojoj živimo.
U atmosferi kada su slovenski narodi podeljeni po političkim, verskim i nacionalnim osnovama, kada reč Sloven praktično više ništa ne znači, Ćirilo i Metodije, dva Grka koje su vizantijski car Mihailo III i vaseljenski patrijarh Fotije poslali u misiju u Moravsku, postaju praktično jedina spona među slovenskim narodima i zbog toga je dobro da postoji zajednički praznik koji podseća na njih.
Verovatno ni Ćirilo ni Metodije nisu slutili kakve će političke i verske posledice imati njihova misija i koliki će doseg imati njihovo delovanje. Ono na kraju nije bilo ograničeno na Moravsku, već se proširilo na sve slovenske zemlje. Niko nije ostavio tako dubok trag među svim slovenskim narodima kao njih dvojica.
Njihovu zaostavštinu nisu uspeli da potru i obesmisle ni nemački ni turski zavojevači, pa ni sami Sloveni, među kojima ima i onih koji su više voleli da im se poreklo vodi od Gota.
Osim što su prevodili paganske Slovene u hrišćanstvo, sastavili su prvo slovensko pismo (glagoljicu) i preveli verske knjige na slovenski jezik, što je bilo vrlo važno i u političkom smislu, jer Sloveni su posle njih mogli da vrše službu na svom jeziku, umesto na latinskom ili grčkom. Bilo je to prvo političko osvešćivanje Slovena u istoriji.
Ćirilo i Metodije platili su veliku cenu za svoj rad. Bili su progonjeni, zatvarani, ignorisani, ismevani, ne samo od neslovenskih protivnika, već i od samih Slovena. Međutim, njihov rad bio je toliko uticajan da je pokret koji su stvorili postao nesalomiv. Kada bi bio prognan iz jednog mesta, pojavljivao bi se u drugom, i tako u nedogled.
Važnost glagoljice kao pisma ubrzo je iščezla — jedan broj Slovena je kao pismo prihvatio ćirilicu, drugi latinicu. Sa jedinstvenog slovenskog jezika crkvene i druge knjige prevedene su na nacionalne jezike, ali pokret koji su Ćirilo i Metodije stvorili, ideja da je jedinstvo među Slovenima, jezičko, versko, političko ili bilo koje drugo, moguće — to je njihova trajna tekovina.
Druga je stvar što su te ideje danas zaboravljene. O jezičkom, verskom, političkom jedinstvu Slovena ne može se govoriti. Čak i tamo gde je evidentno da govore istim jezikom, Sloveni se dele. Verski su podeljeni od kada postoji podela na rimokatoličku i pravoslavnu crkvu. Političke podele poprimile su stravične posledice u drugoj polovini i na kraju prošlog veka i ostavljaju duboke tragove do danas.
Podele među Slovenima poprimile su apsurdne razmere. Jedna od njih je, na primer, koje su narodnosti bili Ćirilo i Metodije — bugarske ili makedonske? Druge apsurdne ideje o poreklu pojedinih slovenskih naroda nije vredno ni pominjati. Jedno je sigurno — Ćirilo i Metodije bili bi veoma razočarani kada bi mogli da vide današnji slovenski svet.
