Upad američkih vlasti u Ambasadu Venecuele u Vašingtonu i njena predaja predstavnicima samoproglašenog venecuelanskog predsednika Huana Gvaida, predstavljeni su kao veliki diplomatski i politički uspeh.
Gvaidov predstavnik u Vašingtonu Karlos Vekio egzaltirano je u saopštenju objavio da je sledeća na redu za oslobođenje sama Venecuela. Međutim, cinici bi, vodeći se komentarima Trampa i njegovih visokih zvaničnika da su u pogledu Venecuele „sve karte na stolu“, odmah primetili da je upad u Ambasadu Venecuele ostvarivanje Trampovih pretnji vojnom intervencijom tamo gde je ona jedino moguća — na jedinoj teritoriji Venecuele u SAD.
Uz sav napor da ne budemo cinični, moramo primetiti da je sličnih „uspeha“ američke spoljne politike bilo i ranije. U predvečerje NATO agresije 1999. godine, američke vlasti upale su u Ambasadu SRJ u Vašingtonu, a prošle godine upali su u Konzulat Rusije u Sijetlu.
Za to vreme, američki predsednik Donald Tramp uspeo je da otvori konflikte na više frontova. Sa EU postoji spor zbog carina na evropsku robu i spor zbog evropske bezbednosti, sa Kinom je stupio u trgovinski rat, poništio je nekoliko multilateralnih trgovinskih sporazuma, sa Meksikom se spori zbog zida koji bi navodno trebalo da spreči ilegalnu imigraciju u SAD, neuspešno je pregovarao sa Severnom Korejom, povukao se iz nuklearnog sporazuma sa Iranom i toj zemlji preti ratom. A nisu se Amerikanci proslavili ni u Siriji…
Umesto rešenja, frontovi se samo otvaraju, a SAD još ne pronalaze izlaz.
Prema rečima nekadašnjeg dopisnika lista „Politika“ iz SAD Milana Mišića, sukob sa Kinom, transatlantski front i eskalacija sukoba sa Iranom glavni su frontovi koje je Tramp otvorio u svom predsedničkom mandatu.
Sa Kinom se sukob vodi na dva ratišta, napominje Mišić. Jedan su trgovina i stalno proširivanje carina na kinesku robu, a drugi je nastojanje da se Kina spreči u realizaciji dostizanja i prestizanja Amerike u informatičkim tehnologijama.
„Simbol toga je najnovija odluka američke administracije da se američkim korporacijama zabrani instaliranje tehnologije kineskog ’Huaveija‘, kompanije koja dominira na tržištu infrastrukture za mobilnu telefoniju i koja je do sada najdalje odmakla u tehnologiji za novu verziju mobilne telefonije“, objašnjava naš sagovornik.
Prema Mišićevim rečima, transatlantski front je sukob niskog intenziteta i traje od početka Trampovog mandata. Sumnje u neophodnost postojanja NATO-a i pritisci na evropske saveznike da izdvajaju više novca za odbranu odlikuju taj sukob, dok je u fokusu najnovija eskalacija sukoba sa Iranom, koja je Ameriku dovela na ivicu rata sa tom zemljom.
Glavna promena u odnosu na prethodnike jeste Trampovo uverenje da su multilateralni sporazumi, na kojima je, prema opštem uverenju, počivala američka moć, doveli do toga da Amerika bude iskorišćavana, zbog čega je počeo da podriva ili demontira neke od tih saveza, smatra Mišić.
„Za sada, ne vidim to kao strategiju američke pobede. Naprotiv, njena pozicija moći, koja je još izuzetno velika i veća od svih drugih, ostaje, ali Amerika je izgubila onaj moralni kredibilitet kao ’učiteljica i misionar demokratije‘“, kaže Mišić.
„Učiteljica i misionar demokratije“ ne odriče se tako lako svojih ciljeva, pa, kako Mišić objašnjava, nastoji da promeni još dva režima u svetu — u Venecueli i u Iranu.
„Kao što vidimo, za sada u tome nema uspeha. U Venecueli je reč o unutrašnjoj krizi koja može samo demokratski da se rasplete, bez stranog mešanja, a kada je reč o Iranu, čini se da je Tramp naivno poverovao da će takozvani maksimalni pritisak i njegove pretnje dovesti do toga da Iran pogne glavu i postane neko poslušno američko mače“, komentariše Mišić.
Profesor međunarodnih odnosa na američkom Univerzitetu Harvard Stiven Valt smatra Trampa tragičnom figurom zbog toga što su njegove namere u spoljnoj politici bile ispravne, ali sprovođene pogrešnim metodama. Zbog toga je američki predsednik u međunarodnim odnosima načinio više štete nego koristi.
Tako se ispostavlja da su jedini američki spoljnopolitički uspesi tokom Trampovog mandata upadi u jednu ambasadu i jedan konzulat. Sve drugo ostaju otvorena pitanja i otvoreni sukobi, među kojima ima i onih koji su ozbiljna pretnja svetskom miru.
